Page 403 - Albert Pike - Moral i Dogma

Predstavljanje vidljivog simbola oku nekog drugog čoveka, ne obaveštava ga o značenju koje taj simbol
ima za tebe. Zato su filosofi ubrzo dodali ovim simbolima objašnjenja koja su usmerena na sluh, što je
bilo sumnjivo zbog svoje preciznosti, ali i manje efektno i manje impre-sivno od slikarske ili vajarske
forme, koje su oni prezirali. Iz ovih objašnjenja, postepeno je rastao broj različitih priča, čiji su pravi cilj
i značenje vremenom zaboravljeni. I, kada su takve priče sasvim napuštene i filosofija pribegla
definicijama i formulama, njen jezik je bio samo dodatno prečišćeni simbolizam, koji se hvatao u koštac s
pokušajima da naslika ideje koje je nemoguće izraziti. Jer, na-japstraktniji izraz za Božanstvo koji jezik
može da pruži, samo je znak ili simbol za neku nepoznatu stvar, i ništa istinitiji niti pogodniji od imena

Oziris i Višna, osim što je manje čulan i jasan. Reći da je On Duh, isto je što i reći da On nije materija.
Šta je duh, mi možemo da definišemo samo na način kako su to radili Drevni, posredno, kao u očaju, za
neku uzvišenu materiju, kao što su Svetlost, Vatra ili Eter.

Nijedan simbol Božanstva ne može biti podoban niti trajan osim u relativnom i moralnom smi-slu. Ne
možemo da uzdignemo reči jer one imaju samo čulno značenje, iznad smisla. Da ga nazove-mo Moć, Sila
ili Inteligencija, samo bismo sebe obmanjivali u verovanju da koristimo reči koje imaju značenje za nas,
a nemaju nikakvih, ili barem ništa veće od antičkih vidljivih simbola. Nazvati Njega Suverenim, Ocem,
Velikim Arhitektom Univerzuma, Proširenjem, Vremenom, Početkom, Sredinom i Krajem, čijeje lice
okrenuto na sve strane, Izvorom života i smrti, samo je predstavljanje simbola dru-gim ljudima koje,
uzaludno, prenosimo njima - iste nejasne ideje s kojima se čovek, u svim dobima, bezuspešno borio da ih
izrazi. I, može se sumnjati da smo uspeli u prenošenju ili stvaranju u našim umovima, iole jasnije i
potpunije prave ideje o Božanstvu, sa svim našim metafizičkim pojmovima u logičkim suptilnostima, nego
što su to sirovi drevni uspeli, koji su se mučili da simbolišu i tako izraze Njegove atribute, kroz Vatru,
Svetlost, Sunce, Zvezde, Lotus i Skarabej; svi oni su obeležja nečega, manje ili više sposobna, osim po
smislu, koji se nikako ne može izraziti.

Primitivni čovek je shvatao Božansko Prisustvo u različitim pojavljivanjima, bez gubitka svoje vere u to
jedinstvo i Nadmoć. Nevidljivi Bog, iskazan samo na jednoj od svojih mnogih vidljivih strana, nije
prestajao da bude njegov Bog. On ga je prepoznavao u večernjem povetarcu u Edenu, u oluji na Sinaju,
Kamenu Beth-Ela (drevni grad u Palestini, biblijski grad, severno od Jerusalima. Nekada poznat pod
imenom Luz a sada Baytin) i identifikovao ga s vatrom ili gromom ili nepokretnom stenom koja je
obožavana u Drevnoj Arabiji. Njemu je slika Božanstva bila odraz u svemu što je bilo važno
u postojanju. On je video Jehovu, poput Ozirisa i Bela, u Suncu kao i u Zvezdama koje su bile
Njegova deca, Njegove oči, koje idu celim svetom i vide Sveto Tlo Palestine od započinjanja godine do
njenog kraja. On je bio sveta vatra Planine Sinaj; zapaljeni žbun Persijancima, tim Puritancima
Paganizma.

Bilo je sasvim prirodno što je Simbolizam ubrzo postao komplikovan i što su sve moći neba
predstavljene na zemlji, sve dok se mreža mašte i alegorija nije istkala, da ih domišljatost čoveka ni-kada
ne razmrsi. Hebrejski Teizam je, sam po sebi, postao umešan u simbolizam i obožavanje slika kojima su
sve religije oduvek težile. Već smo videli šta je simbolizam Tabernakula, Hrama i Svoda. Hebrejski
establišment je tolerisao, ne samo upotrebu simboličkih sudova, odora i heruviuma, na Svetim Stubovima
i Serafima (red nebeskih anđela Boga), već i simboličke prezentacije Samog Jehove koji nije bio
nedostupan, čak ni pesnicima i ilustrativnom jeziku.

Među Adityas (U Hinduizmu, Adityas znači od Aditi, odnosi se na potomstvo od Aditi.