Page 455 - Albert Pike - Moral i Dogma

elemente - Život, to stalno čudo, priroda i suštastvo od kojeg su bežali svi filozofi i sve njihove
disertacije u vezi s njim su puko brbljanje?

Nije čudno što su drevni Persijanci mislili da su Svetlost i Život jedno isto; obe emaniraju iz Vrhovnog
Božanstva, arhetipa svetlosti. Nije čudno što su oni u svom neznanju obožavali Sunce. Bog je udahnuo
duh života čoveku - ne materiju, već emanaciju iz Njega, ne kreaturi koju je On napravio, ne određeno
postojanje već Moć, poput Njegove vlastite Misli; i svetlost, oni produhovljeni drevni, takođe nisu
smatrali stvorenjem, prostom materijalnom supstancom, već čistom emanaci-jom iz Božanstva,
besmrtnom i neuništivom kao što je On.

Šta je, u stvari, Stvarnost? Naši snovi su isto tako stvarni, dok traju, kao i događanja pre-ko dana. Mi
vidimo, čujemo, osećamo, delujemo, osećamo zadovoljstvo i osećamo bol, tako živo i stvarno u snu, kao
i kada smo budni. Događanja i promene tokom godine su strpane u okvir jedne sekunde: i san koji je
zapamćen je isto tako realan kao i prethodna događanja u životu.

Filozofi nam kažu da mi nemamo spoznaju same supstance, već samo njenih atributa: i onda, kada vidimo
ono što nazivamo blokom od mermera, naši opažaji nam daju informaciju samo o ne-čemu dodatnom,
čvrstom, obojenom, teškom i slično, ali ne o samoj stvari po sebi, kojoj ovi atributi pripadaju. Ipak,
atributi ne postoje bez supstance. Oni nisu supstanca, već pridevi. Ne postoji takva stvar ili supstanca kao
što su tvrdoća, težina ili boja, po sebi, izdvojena iz bilo kog drugog predmeta, koja se kreće prvo ovamo,

zatim tamo, dodajući sebe malo ovom ili onom predmetu. Ipak, kažu oni, atributi nisu stvari.

Tako Misao, Volja i Percepcija nisu duša, već njeni atributi; i mi nemamo saznanja o samoj duši, već

samo o njoj, njenim manifestacijama. Ne o Bogu; već samo o Njegovoj Mudrosti, Moći, Veličanstvenosti,
Istini i drugim atributima.

Pa, ipak mi znamo da postoji materija, duša u našem telu i Bog koji živi u Univerzumu.

Uzmimo, zatim, atribute duše. Ja sam svestan da Ja postojim i Ja sam ista, identična ličnost koja sam bio
pre dvadeset godina. Ja sam svestan da moje telo nisam Ja, da ako se moje ruke odseku, ta osoba koju Ja
nazivam Mene, i dalje će ostati, kompletna, celovita, identična kao i pre. Ali, ja ne mogu da tvrdim, ni

najintenzivnijim ni najdužim razmišljanjem, šta sam ja, gde u svom telu posto-jim, da li sam ja tačka ili
oblikovana supstanca. Ja nemam moć da to ispitam i istražim. Ja postojim, biću, mislim, opažam. Ja To
znam, i ništa više. Ja mislim plemenitom i uzvišenom Mišlju. Šta je Misao? Ona nije Materija, a nije ni
Duh. Ona nije Stvar, već Moć i Sila. Ja zapisujem na papiru neke obične znake koji predstavljaju tu
Misao. Nema Moći ili Vrline u tim znacima koje ja zapisujem, već samo Misao - koju znaci prenose
drugima. Ja umirem, ali Misao i dalje živi. To je Moć. Ona deluje na čoveka, uzbuđuje ga do
oduševljenja, inspiriše patriotizam, upravlja njegovim ponašanjem, kon-troliše njegova opredeljenja,
upravlja životom i smrću. Reči koje ja izgovaram samo su određen sled i pojedinačni zvuci koji
konvencionalnim uređenjem prenose drugima Nematerijalnu, Nedodirljivu, Večnu Misao. Činjenica da
Misao nastavlja da postoji jedan tren nakon što se pojavi u duši, potvr-đuje njenu besmrtnost; jer, ne
postoji ništa shvatljivo što može da je uništi. Izgovorena reč, pošto je samo zvuk, može da nestane u
vazduhu, i napisana, pukim znacima, može biti spaljena, obrisana i uništena: ali Misao po sebi još uvek
živi i mora da živi zauvek.

Ljudska Misao je tada stvarno Postojanje, Sila i Moć, sposobna da deluje i upravlja materijom kao i um.
Nije li postojanje Boga, koji je nematerijalna duša Univerzuma i čija je Misao, otelotvo-rena ili
neotelotvorena u njegovoj Reči, Beskonačna Moć Kreacije i stvaranja, uništenja i očuva-nja, isto tako