Page 523 - Albert Pike - Moral i Dogma

Persijanci ili Zoroaster, nazvali su prvog Ormuzd, a drugog Ahriman. Za njih su govorili da je prvi
priroda Svetlosti, a drugi Mraka. Egipćani su nazvali prvog Oziris, a drugog Tifon, njegovog večnog
neprijatelja.

Konačno, Hebreji su, po povratku iz persijskog zatočeništva, imali svoja dobra Božanstva i Đavole, zle i
zlonamerne Duhove, koji su se uvek suprotstavljali Bogu i Šefu Anđela Mraka, jer je Bog njima bio
Svetlost. Reč Satana na hebrejskom znači jednostavno Neprijatelj.

Haldejci su, kaže Plutarh, imali svoje dobre i zle zvezde. Grci su imali Jupitera i Plutona i svoje Džinove
i Titane, kojima su pripisani atributi Zmije koja je Plutona, ili Serapisa, bila obavila i zbog toga se
smatralo da su Tifon, Ahriman i Satana kod Jevreja imali taj oblik. Svi narodi su imali neki ekvivalent.

Narodi Pegu (Bago, provincija u Mijanmaru) su verovali u dva Principa, jedan Dobar drugi Zao, s
težnjom da ublaže delovanje ovog drugog, pri čemu su smatrali da nije neophodno da obožavaju prvog,
jer je on nesposoban da učini išta zlo. Ljudi sa Jave, sa Moluccasa, sa Zlatne Obale, Hotentoti, ljudi s
Tenenarife i Madagaskara i Divlja Plemena Amerike, svi su poštovali i težili da odvrate bes i umilostive
dobru volju Zlih Duhova.

Ali, među Grcima, Egipćanima, Haldejcima, Persijancima i Asircima, doktrina dva Principa je bio
celovit i pravilno uređen teološki sistem. On je bio osnova za religiju Magija i za Egipat. Pisac jed-nog
drevnog rada, koji je pripisan Origenu, kaže da je Pitagora naučio od Zarastha, Magusa iz Vavilona (isto,
možda, kao i Zerdusht ili Zoroaster), da postoje dva principa svih stvari, pri čemu je jedan otac a drugi
majka, prvi je Svetlost, a drugi je Mrak. Pitagora je smatrao da su Zavisnici od Svetlosti bili topli-na,

suvoća, svetlost, brzina, a od onih Mraka - zima, težina i sporost i da je svet izvukao svoje postoja-nje iz
ova dva principa, kako iz muškarca tako i iz žene. Porfirije je zamislio dve suprotne moći - jednu dobru,
koju je nazvao Jedinstvom, Svetlošću, Desnom, Jednakom, Stabilnom, Ispravnom, i drugu zlu, koju je
nazivao Binarnom, Mrakom, Levom, Nejednakošću i Iskvarenošću. Ove ideje je on primio na Orijentu,
jer je on boravio dvanaest godina u Vavilonu studirajući s Magijima. Varro kaže da je on prihvatio dva
principa svih stvari - Konačni i Beskonačni, Dobri i Zli, Život i Smrt, Dan i Noć. Belo je bilo, smatrao je
on, priroda Dobrog Principa, a Crno Zlog Principa; to su Svetlost i Mrak, Toplota i Zima, Suvo i Vlažno,
pomešano u jednakim delovima. Leto je bilo trijumf toplote, Zima hladnoće, i da njihovo podjednako
kombinovanje stvara Proleće i Jesen. Prvo je stvaralo bujnost i pogodnost za zdravlje, a drugo
pogoršanje svega i nastajanje bolesti. On je primenio istu ideju na izlazak i zalazak sunca i poput Magija,
smatrao je da je Bog ili Ormuzd, u telu svetlost, a u duši - istina.

Aristotel je, poput Platona, prihvatio da princip Zla boravi u materiji i u njenoj večnoj nesavršenosti.

Persijanci kažu da su Ormuzd, rođen iz čiste Svetlosti, i Ahriman, rođen od mraka, uvek bili u ratu.
Ormuzd je stvorio šest Bogova: Dobročinstva, Istine, Dobrog Poretka, Mudrosti, Bogatstva i Nevinu
Radost. Oni su nastali iz velikog broja emanacija iz Principa Dobrog, uz puno blagoslo-va datih čoveku.
Ahriman je stvorio šest Devsova, protivnika šest emanacija iz Ormuzda. Tada je Ormuzd načinio sebe tri
puta većim nego što je bio do tada, uzneo se visoko iznad sunca, onoliko koliko je i sunce iznad zemlje, i
ukrasio je nebo zvezdama od kojih je sastavio Sirijus, stražara ili dobrog čuvara. Zatim je stvorio
dvadeset četiri Božanstva i postavio ih u jedno jaje gde je Ahriman takođe stavio dvadeset četiri drugih
koje je sam stvorio, koji su slomili jaje i tako pomešali Dobro i Zlo. Prema Magijima, u dva perioda od
po tri hiljade godina, svaki od dva Principa će biti pobed-nik, a drugi pobeđen, zatim će tri hiljade
godina svaki morati da bude zadovoljan drugim, svako će uništavati dela drugoga posle čega će Ahriman

poginuti, a čovek će dobiti i imati transparentno telo i uživaće neizrecivu sreću, kaže Theopompus .
29