Page 518 - Albert Pike - Moral i Dogma

Čak i svetla Neba, koja su kao sjajni moćnici neba> ranije bila budni orijentiri poljoprivrede na zemlji,
sada, nejasno i iz daljine, sjaje a Uriel ° se više ne spušta po sunčanom zraku. Ali, prava promena je
6
5
nastala u brzom uzdizanju čovekovih vlastitih sposobnosti, a ne u Božanskoj Prirodi jer, zvezde nisu ništa
udaljenije sada, nego što su bile kada se pretpostavljalo da počivaju na ramenima Atlasa . Ipak, lagan
18 19
osećaj razočaranja i poniženja podstakao je prvo buđenje duše, kada je razum, gledajući gore prema
Božanstvu, bio zadivljen vrtoglavim osećanjem da je - posrnuo.

Ali, nada oživljava u očaju i svako saznanje koje je ikada napredovalo iznad najelementarnijih
koncepcija, stvaralo je potrebu pokušaja da se ispuni jaz, pravi ili imaginarni, u razdvajanju čoveka od
Boga. Da bi se to postiglo, taj veliki zadatak je prepušten poeziji, filosofiji i religiji. Odatle
dolaze personifikacije Božjih atributa, događaji i manifestacije, kao Moći, Inteligencije, Anđeli,
Emanacije; kroz koje je, uz tajanstvene osobine unutar sebe, čovek mogao da dovede sebe u vezu s

Bogom.

Različiti rangovi i redovi mitskih bića koja upravljaju različitim delovima prirode, izmišljani od
Persijanaca, Indusa, Egipćana ili Etruraca, imali su svoj udeo u planu da se čovek dovede što

bliže Božanstvu. Oni su konačno dali mogućnost pristupu jednoj ranijoj sličnoj misli koja je bila
manje živopisnog simbolizma, a Božanstva i Demoni Grčke i Rima bili su zadržani ali sa
izmenjenim imenima, kada su njihove dužnosti prenete na Svece i Mučenike. Pokušaji kojima se razum
nekada trudio da obuhvati nepoznato preko mosta metafizike, kao što su idealistički sistemi
Zoroastera, Pitagore ili Platona, bili su samo više rafinirani oblici poetskih iluzija koje su zadovoljavale
proste, a čovek je i dalje bacao pogled unazad sa čežnjom prema izgubljenom zlatnom dobu kada su
njegovi preci komunicirali licem u lice s Bogovima i nadao se da će umilostivivši Nebo, možda moći
da ubrza svoje obnavljanje na ostrvima Dalekog Zapada, pod skiptarom Kronosa, ili u
centralizaciji političke vlasti u Jerusalimu. Njegova iskrena nada je prevazilazila čak i užase groba jer,
Božanska moč je bila isto toliko beskonačna koliko i ljudsko iščekivanje, a Egipčani, propisno sahranjeni
u Libijskim Katakombama, pretpostavljali su da su pod vođstvom Hermesa več na putu za
Srečno Boravište gde če biti obezbeđeno savršeno pridruživanje i sjedinjenje s Bogom.

Setimo se šta smo još rekli na drugim mestima o starim idejama koje se odnose na Božanstvo i, uz što
manje ponavljanja, dozvolite da se još jednom vratimo na Drevne pesničke i filosofske umove i
potrudimo se da razumemo šta su mislili i kako su rešavali velike probleme koji su oduvek mučili ljudski
intelekt.

Podela Prvog i Vrhovnog Uzroka na dva dela, jedan Aktivan, a drugi Pasivan, Stameni Posrednik
Univerzuma, ili Hermafroditski Bog-Svet, jedna je od najstarijih i najraširenijih dogmi filosofije ili
prirodne teologije. Gotovo svi drevni narodi su njoj dali mesto u svom obožavanju, svo-jim misterijama i
ceremonijama.

Ocellus Lucanus koji je, kako se čini, živeo posle Pitagore, otvorio je svoju školi u Italiji, pet ili šest
20
stotina godina pre naše ere, u vreme Solona, Talesa i drugih Mudraca koji su studirali u Školama
Egipta, ne samo da je spoznao večnost Univerzuma i njegov božanski karakter kao nestvorenog i
neuništivog biča, već je pravio razliku između Aktivnih i Pasivnih uzroka u onome što je on nazvao

Velikom Celinom ili hermafroditskim Bićem koje shvata sva postojanja, kao i uzroke i posledice, i to je
sistem koji je pravilno uređen, savršen i potpun, sa svim Prirodama. On je dobro razumeo liniju koja
razdvaja postojanje večno istog, od onih koji se večno menjaju, prirodu nebeskih tela od prirode
zemaljskih, onih koji su uzrok od onih koji su posledica, onih koja Nastaju - razlika koja prirodno pogađa