Page 519 - Albert Pike - Moral i Dogma

svakog čoveka koji misli.

Mi ćemo citirati samo delove iz njegovog teksta. On je smatrao da su Nebeska tela prva i najpleme-nitija;
ona se sama kreću i uvek rotiraju, bezpromene oblika ili suštine. Vatra, voda, zemlja i vazduh se ne-
prestano menjaju, ne svoja mesta, već i oblik. Zatim, kako u Univerzumu postoji stvaranje i uzrok
stvaranja - kako stvaranje nastaje tamogde postoje promene i pomeranje delova, a uzrok tamogdepostoji
stabilnost prirode, oćiglednoje da onpripada uzroku stvaranja, da sepokreće i da deluje, i na onoga na
koga deluje, da bi nastao i bio pokretan. Po njegovom shvatanju, sve iznad Mesecaje bilo boravište
bogova, a sve ispod je boravište Prirode i nesklada. Ona upravlja umiranjem onoga štoje stvoreno, onim
nastajanjima koja su stvorena. Kakoje svet nestvoren i neuništiv, kako on nema poćetak i neće imati kraj,
obavezan je princip koji upravlja stvaranjem drugih, a ne sebe, i onaj koji upravlja sobom iz sebe,
postojali su istovremeno.

Prvi je u celosti iznad Meseca i posebno sunce. Potonji je podlunarni svet. Od ova dva dela je-dan je
aktivan, drugi je pasivan - jedan božanski i uvek isti, drugi je smrtni i u stalnoj promeni, sve što nazivamo
svet ili univerzum sastavljeno je.

Ovo je u skladu s principima egipatske filosofije koja je smatrala da su čovek i životinje oduvek postojali
zajedno sa svetom, da su bili njegova posledica, večna kao i on. Glavna podela prirode na aktivne i
pasivne uzroke, njen sistem stvaranja i uništenja i istovremenost ova dva velika principa, Neba i zemlje,

sjedinjenih radi stvaranja svih stvari, prema Oceliusu, zauvek će postojati. Dovoljno je, zaključuje on, što
se tiče Univerzuma, stvaranja i uništavanja koja nastaju u njemu, načina na koji on postoji, načina na koji
če on uvek postojati, kroz večne osobine ova dva principa, jedan koji se uvek kreče, drugi koji se uvek
pomera; jedan uvek upravlja, drugim se uvek upravlja.

Bio je to kratak prikaz doktrine ovog filosofa čiji je rad jedan od najstarijih sačuvanih do današnjih dana.
Tema koju je on obradio okupirala je u njegovo vreme pažnju ljudske misli, pe-snici su pevali o
kosmogonijama i teogonijama, a filosofi su pisali rasprave o rođenju sveta i ele-mentima njegovog
sastava. Kosmogonije Hebreja su pripisane Mojsiju, one Feničanske pripisane su Sanchoniatonu ; Grčke
21
je sastavio Hesiod, Egipćanske Atlantes i Cretan, sačuvao je Diodorus Siculus. Delovi teologije Orfeja
podeljeni su između različitih pisaca. Knjige Persijanaca ili njihov Boundehesh, i teozofa Indusa,
predanja Kineza i naroda Macassar 22 23 , kosmogonijsko pevanje koje Virgilije stavlja u usta Iopasu iz
Kartagine i onog starog Silenusa, prva knjiga Metamorfoze Ovidija, sve to potvrđuje drevnost i
univerzalnost ovih fikcija u vezi s poreklom sveta i njegovim uzrocima.

Na čelo uzroka prirode postavljeni su Nebo i zemlja i njihovi najočigledniji delovi, sunce, me-sec, fiksne
zvezde i planete i, iznad svega Zodijak, svrstani su među aktivne uzroke stvaranja, a među pasivnima je
nekoliko elemenata. Ovi uzroci nisu poređani samo po progresivnom poretku njihovih energija, Nebo i
zemlja su bili predvodnici svojih lista, ali različiti polovi su im na neki način bili pripisani i analogne
karakteristike prema načinu na koji oni učestvuju u univerzalnom stvaranju.

Ocellusova doktrina je svuda bila opšta doktrina, svima je bilo prirodno da prave istu razliku. Egipćani
su isto uradili pri izboru životinja u kojima su prepoznavali te simboličke osobine, da bi simbolizovali
oba pola Univerzuma. Njihov bog Knef, iz čijih usta izlazi Orfičko jaje, iz čega autor Clementine
Recognitions stvara hermafroditsku figuru, sjedinjujuči u sebi dva principa čiji su Nebo i zemlja oblici,
511
i koji ulaze u organizaciju svih bića koje nebo i zemlja rađaju njihovim spajanjem,

dajući novi simbol dvostruke moći, aktivne i pasivne, koju su drevni videli u Univerzumu i koju su oni