Page 536 - Albert Pike - Moral i Dogma

vreme Imperatora Justina, kaže da se one kreću impulsima prenetim njima od Anđela stacioniranih gore, u
svodu. Da li su zvezde oživljena bića, bilo je pitanje o kojem Hrišćanska antika nije donosila odluku.
Mnogi Hrišćanski doktori su verovali da one to jesu. Sveti Avgustin okleva, Sveti Jerom sumnja, jer
Solomon nije pripisao dušu Zvezdama. Sveti Ambrozije ne sumnja da one imaju dušu; Pamphilus kaže da
mnogi iz Crkve ve-ruju da su one razumna bića, dok mnogi misle drugačije ali, ni jedno ni drugo
mišljenje nije bilo jeretičko.

Tako je Antička Misao, iskrena i ozbiljna, izrodila ideju o prirodnoj Duši u Univerzumu i u njegovim
ostalim delovima. Naredni korak je bio da se izdvoji ta Duša iz Univerzuma i da joj se da spoljno i
nezavisno postojanje i personalizacija. Još uvek svepostojeća, ona je u svakom centi-metru prostora i u
svakom deliću materije, a ipak nije deo Prirode, već njen Uzrok i njen Kreator. Ovo je bilo neko srednje
rešenje između dveju doktrina ili Panteizma (i one, da je sve Bog, i Bog je u svima nama i On je sve), s

jedne strane i Ateizma (ono da je sve priroda i da ne postoji drugi Bog), s druge strane. Ove doktrine,
posle svega, iako su svedene na njihove najprostije uslove, čini se da su iste.

Mi samozadovoljno čestitamo sebi na priznavanju ličnog Boga, jer je to koncept koji je naj-pogodniji

ljudskim osećanjima i izvan je mistifikacija Panteizma. Ali, Božanstvo ostaje Misterija, uprkos svim
dodcima koje simbolizam, organskog ili neorganskog stvaranja, može da pruži. I sama personifikacija je,
po sebi, simbol, isto toliko podložan lošem razumevanju, ako ne i više nego bilo šta drugo; jer je sklon da
se degeneriše u puki odraz naših sopstvenih slabosti i time svaka naša po-zitivna ideja ili koncept, kojim
možemo u našim umovima da stvorimo sliku o liku Božanstva, može da bude beskrajno neodgovarajući.

Duh Vede (ili veoma starih svetih Indijskih Knjiga), kako su ga shvatili najstariji kao i najnoviji
istraživači, izvesno je panteistički monoteizam - jedan Bog i On sve u svemu. Brojna božanstva, brojna
koliko i molitve upućivane njima, koja su svedena samo na titule i atribute i sve je, konačno, samo u
Jednom. Mašinerija personifikacija je shvatana čisto kao način upotpunjavanja manjkavosti jezika, i
Mimansa je s pravom smatrala sebe jedinom koja tumači pravo značenje Mantri , kada iznosi da na
7
6
početku nije bilo ničeg osim Misli, Kreativne Misli Njega, koji je postojao od početka i disao bez
udisanja. Ideja, koja je ustanovljena u Mantrama, dogmatski je branjena i razvijena je u Upanischadasu.
Filosofija Vedanta, prihvatajući misteriju Jednog u Mnoštu kao fundamentalnu stvar vere, očuvala je ne
samo Božansko Jedinstvo, već istovetnost materije i duha. Jedinstvo koje ona zagovara odnosi se na
misli. Misao je Univerzalni element, Jedan Bog, Velika Duša, Mahatma . On je materijal i efikasan uzrok i
8
svet je sklop u kojem je on mreža i tkač. On je Makrokosmos, univerzalni mehanizam nazvan Pooroosha,
čiji su glavni članovi Vatra, Vazduh i Sunce. Njegova glava je svetlost, njegove oči sunce i mesec, njegov
dah vetar, njegov glas je otvorena Veda. Sve proi-zlazi iz Brame, kao mreža iz pauka i trava iz zemlje.

Ipak, sama nemogućnost jezičkog izražavanja porekla materije iz duha, jeste ono što Hindu fi-losofiji daje
izgled materijalizma. Iako Bezoblično, Božanstvo postoji u svim oblicima. Njegov sjaj se pojavljuje u
Univerzumu kao odraz sunca u vodi, koji je ipak, a ipak nije, svetlost po sebi. Sve materi-jalne sile i

pojave, predmetni svet, u velikoj meri su predstave ili fantazme, spoznajno predstavljanje neznanja. One,
međutim, zauzimaju središnji prostor između stvarnosti i nestvarnosti, one su ne-stvarne, jer ništa ne
postoji osim Brame. Ipak, u nekom stepenu su realne, onoliko koliko predstav-ljaju njegovu spoljnu
manifestaciju. One su samoindukovano opredmećenje Božanstva, pod kojim Ono predstavlja Sebi celinu
oživljene i neoživljene Prirode, stvarnost trenutka, raznovrsnost pojava koje uspešno zaokružuju jedan
Panteistički Duh.