Page 537 - Albert Pike - Moral i Dogma

Veliki cilj razuma je da generalizuje, da otkriva jedinstvo u mnoštvu, poredak u očiglednoj konfuziji, da
odvaja slučajno od prolaznog, stabilno od univerzalnog. U razmišljanju o prirodi i nejasnom, ipak, bliska
intuitivna opažanja opšte uniformnosti plana među beskrajnim promenama delovanja i oblika, uzdiže taj
osećaj svečanog i punog poštovanja, koji, zajedno s intelektualnom aktivnošću, može očigledno da sazri u
filosofiji.

Svest o sopstvenom identitetu koegzistira s našim postojanjem. Mi ne možemo da shvatimo svoje
mentalno postojanje bez nje. To nije stvar refleksije ili logike, i nije rezultat opservacije, ekspe-rimenta i
iskustva. To je Božji dar, kao što je instinkt, i ta misaona duša koja zaista jeste ličnost koja smo mi i
drugačija od našeg tela, najbolji je i najčvršći dokaz postojanja duše. Mi imamo istu svest o Moći od
koje smo zavisni, kojom možemo da definišemo i stvorimo ideju ili predstavu o duši, ono-liko koliko
možemo, a koju ipak osećamo i stoga znamo da postoji. Pravu i tačnu ideju o toj moći, o Apsolutnom

Postojanju iz kojeg sve proizlazi, ne možemo da joj uđemo u trag ako pod prava i tačna podrazumevamo
adekvatnu ideju, jer za takvu nismo sposobni zbog naših ograničenih sposobnosti. I, ideje o Njegovoj
prirodi, pravoj, onoliko koliko smo sposobni da ih usvojimo, mogu se ostvariti direktnom inspiracijom ili
istraživanjima u filosofiji.

Ideja o univerzalnom je prethodila shvatanjima bilo kojeg sistema i njihovim objašnjenjima. Ona se više
osećala, nego što je bila shvatana i bila je mnogo pre nastanka veličanstvene koncepcije, na kojoj
počivaju sve filosofije, preuzete iz promišljenih istraživanja tog analitičkog razvoja koji je mogao, na
pravi način, da se nazove tim imenom. Osećanje, kada je prvi put shvatio samosvesni um, bilo je, kaže
Platon, Božiji dar kojije čovečanstvupreneo neki Prometej ili oni drevni koji su živeli bliže bogovima
nego našem vlastitom degenerisanom ja. Um je izveo zaključak iz svojih prvih iskustava o opštem Uzroku
ili Prethodniku, kojem je ubrzo dao ime i personifikovao ga. To je bio stav iz teore-me, nejasan u
proporciji s njenom opštošću. Onaje objašnjavala sve stvari osim sebe. To je bio pravi uzrok, ali je on
bio neshvatljiv. Trebalo je da prođu vekovi da priroda teoreme bude pravilno shva-ćena i pre nego što je
čovek, prihvatajući Prvi Uzrok više kao stvar vere nego nauke, bio spreman da ograniči svoja istraživanja
na one bliže veze postojanja i nasleđivanja, koje su zaista u okviru dometa njegovih znanja. U prvi mah, i
za duže vreme, intelekt je napustio stvarni za prenagljeno stvoren idealan svet, pa je mašta preuzela mesto
razumu, pokušavajući da smesti konstrukciju u najopštiju i neadekvatnu koncepciju, pretvaranjem njenih
simbola u stvarnost i njihovim zamenjivanjem s hiljadama proizvoljnih obličja.

U poeziji je ideja Božanskog Jedinstva postala, kao i u Prirodi, nejasna zbog mnogostrukog simbolizma, a
spoznajna transcedentalna filosofija se oslanjala na stavove o prirodi koji su bili jedva nešto dublji od
onih prvobitnih simbola. Ipak, ideja o jedinstvu je bila više nejasna nego što je bila ugašena i
Xenophanes (filosof, teolog i pesnik) se pojavio kao neprijatelj Homeru, samo zato što je ovaj snažno

insistirao na monoteističkom elementu koji je bio zapostavljen u poeziji. Prva filosofija je ponovo
potvrdila jedinstvo koje je poezija izgubila; ali, budući da je bila nedorasla da istražuje njegovu prirodu,
ona ga je ponovo spokojno prepustila svetu sličnih senzacija i postala zavedena u materijalizam,
razmatranjem konceptualne celine ili Prvog Elementa kao neko pročišćenje materije, nepromenljivu po
svom suštastvu, iako je ona subjekt promene kvaliteta i oblika u večnom nepre-kidnom nizu prividnog
propadanja i regeneracije, upoređujući je s vodom, vazduhom ili vatrom, kako su se sve trudile da
pročiste doktrinu svog prethodnika ili su bili pod uticajem različitih vrsta teoloških predanja.

U filosofskim sistemima, Božanska Aktivnost, podeljena između pesnika i narodnih verovanja s
personifikacijama, u kojima je ideja silaska zamenila onu o uzroku ili o panteističkoj evoluciji, vraćena
je, bez potpodela ili uzdržavanja, na prirodu kao celinu; prvo, kao mehanička sila ili ži-vot\ kasnije kao