Page 541 - Albert Pike - Moral i Dogma

neprekidno uživanje onoga što je najuzvišenije, a koje kod nas traje samo trenutno. Božanska osobina
aktivne i ipak spokojne samokontemplacije, karakteristika inteligencije je superiorna sposobnost
božanskog uma. Njegova misao, koja je Njegovo postojanje, biće koje je, nasuprot našem, bezuslovno i
potpuno delotvorno. Ako bi On mogao da dobije ikakvu zahvalnost ili radost iz onoga što postoji van
Njega, onda bi On mogao da bude nezadovoljan i povređen time i bio bi nesavršeno biće. Pretpostaviti
da On oseća zadovoljstvo iz bilo čega spoljnog, pretpostavlja nedovoljno ranije uživanje i sreću,
neku vrstu zavisnosti. Čovekovo Dobro je izvan njega, ali nije tako s Božijim. Večno delovanje koje
stvara život sveta je večna želja za dobrim. Cilj Apsolutne Misli je Apsolutno Dobro. Priroda je sve u

kre-tanju, a Misao sve u mirovanju. U kontemplaciji o tom apsolutnom dobru, Konačnost može samo sama
da razmišlja i tako, kada se svi materijalni poremećaji isključe, sva posebna obeležja subjekta i objekta
nestaju u potpunoj identifikaciji i Božanska Misao je mišljenje o misli. Energija uma je život, a Bog je ta
energija u njegovoj čistoti i savršenstvu. Stoga je On sam po sebi život, večan i savršen i ovim se sumira
sve što se misli pod izrazom Bog. Ipak, posle celog ovog transcendentalizma, sama suština misli sadrži se
u njihovoj mobilnosti i moći prenošenja s objekta na objekat i mi ne možemo da shvatimo nijednu misao
bez objekta van nas, o kojem razmišljamo, ili o bilo kojoj aktivnosti u čistoj samokontemplaciji bez
spoljnjeg delovanja, kretanja ili manifestacije.

Platon se trudi da pokaže kako božanski principi dobrog postaju ostvareni u Prirodi. Aristotelov sistem je
samo slično preuzimanje da bi se potvrdilo kako cela Priroda teži konačnom dobru. Platon je smatrao
Dušu za Princip podsticanja i dao je njegovom Božanstvu da stvara, to jest da se njegove ideje pretvaraju
u stvarnost, kao slobodna, inteligentna Sila. Aristotel, za kojeg je Duša nepokretni centar iz koga kretanje
proizlazi i prema kojem je usmerena, zamišlja sličnost sa nepokrenutim Bogom. Božanstvo Platona
stvara, nadzire i raduje se u opštoj radosti Njegovih bića. Ono, Aristotelovo je savršenstvo čovekove
intelektualne aktivnosti proširene na Univerzum. Kada on stvara, Božanstvo kao da je večno delo
samokontemplacije, svet nije isključen iz Njegove spoznaje, jer On razmišlja o njemu u Sebi. Odvojen i
van sveta, On se ipak misteriozno meša s njim. On je univerzalan kao što je i poseban; Njegova moć je
neophodna i opšta, a ipak stvara materijalno i dobro u pojedinačnom.

Platon je težio da pokaže kako se Božanski Princip Dobra ostvaruje u Prirodi; Aristotelov si-stem u
velikoj meri ima sličnu težnju da dokaže kako cela Priroda teži konačnom dobru. Platon je smatrao Dušu
za princip pokretanja, i uspostavio je da njegovo Božanstvo shvata, tj. pretvara u real-nost svoje ideje
kao slobodna i inteligentna Sila. Aristotel, kojem je Duša nepokretni centar iz kojeg pokretanje proističe,

i kojoj ono teži, analogno shvata nepokretnost Boga. Božanstvo Platona kreira, nadzire i raduje se opštem
veselju Njegovih kreiranih. Božanstvo Aristotelovo je perfekcija čovekove intelektualne aktivnosti
proširena na Univerzum. Kada on stvara svoje Božanstvo da bude večno delovanje u samokontemplaciji,
svet nije isključen iz Njegove spoznaje, jer On razmišlja o njemu u Sebi. Odvojeno i van Sveta, On se
ipak misteriozno meša u njega. On je univerzalan kao što je i je-dinstven. Njegovo posredovanje je
neophodno i opšte i takođe čini stvarno i dobro u pojedinačnom.

Kada je Platon dao još neuobličenom svetu život životinja Jonijaca i dodao mu Anaksagorinu
Inteligenciju, odbacivši divlji princip Nužnosti, i kada je inteligenciji dodao Dobročinstvo i
užas Wardoura , Silu i Snagu, učinjene potčinjenoj Umerenosti i Dobroti, činilo se da je svaki
18
napredak bio nemoguć i da Božanstvo ne može biti ništa više od Mudrog i Dobra.

Ali, razmišljanje o Dobru podrazumeva i razmišljanje o njegovoj suprotnosti, o Zlu. Kada je Bog smatran
za Dobro to nije bilo stoga što je Zio bilo nepoznato, već zato što je ono bilo namerno isključeno iz
Njegovih atributa. Ali, ako bi Zlo bilo izdvojeno i nezavisno postojanje, šta se onda do-gađa s Njegovim