Page 540 - Albert Pike - Moral i Dogma

Neviđeno biće ili bića, otkrivena samo Intelektom, postala su tema filosofije i njihovi još drev-niji
simboli, ukoliko nisu bili javno diskreditovani, bili su preneti s nejasnom opštošću, kao bića koja su
poštovana, s čijim problematičnim postojanjem moramo biti zadovoljni onim što nam je preneto od onih
drevnih, koji su, pretpostavljajući da su, kao njihovi potomci, morali biti dobro upoznati sa svojim
vlastitim precima i familijarnim vezama. I Teizam Anaksagore je bio još više rušilački, ne samo za
Mitologiju, već i za celu religiju spoljašnje prirode. On je bio poziv iz spoljnog sveta na svest duhovnog
dostojanstva unutar čoveka.

U Aristotelovim doktrinama svet se kreće bez prekida, uvek se menja, a ipak ostaje uvek isti, poput
Vremena, Večnog Sad, ne znajući za odmor ni za smrt. Postoji princip koji čini dobrim
odsustvo istovetnosti, povećanjem približnosti; propadanje pojedinačnog uz jedno večno obnavljanje
oblika u kojem se manifestuje materija. Ovo pravilno večno kretanje podrazumeva Večnog Pokretača,

ne neku inertnu Večnost, kao što je Platonov Eidos , već onog koji uvek deluje - da Njegovo
537
suštastvo deluje, jer u suprotnom, on nikada ne bi mogao da deluje, i postojanje sveta bi bila neka
slučajnost, jer, šta je to trebalo, u tom slučaju, da ga navede da On odluči da deluje posle duge
neaktivnosti? On ne može biti delimično u delovanju ni delimično moćan, to jest, u stanju mirovanja i
neodlučan da li da deluje ili da ne deluje, jer čak ni u tom slučaju kretanje ne bi bilo večno, već slučajno
i neizvesno. Stoga, On je potpuno u delovanju, jasnom, aktivnom trajanju i, iz istog razloga, potpuno
nemateri-jalan. Tako je Aristotel izbegao ideju da je Bog neaktivan i da je večno sam u dubokoj samo-
kon-templaciji celu večnost i da zatim, iz nekog nepoznatog razloga ili iz nekog nepoznatog
motiva, odjednom započinje da deluje prema spolja i da stvara. On tada, međutim, prihvata suprotan
rizik stvaranja rezultata Njegovog delovanja, da materija i Univerzum, koegzistiraju s Njim ili,
drugim rečima, da poriče da je ikada postojalo vreme kada je njegovo spoljno delovanje započelo.

Prvi Uzrok, kaže on, nepokrenut, pokreće sve. Delo je bilo Na početku, i Univerzum postojaše zauvek;
jedan dosledan uzrok upravlja njegovim kontinuitetom. Jedinstvo Prvog Pokretača potiče iz Njegove
nematerijalnosti. Da On nije sam Sebe pokrenuo, serije kretanja i uzroci kretanja, bili bi neograničeni.
Stoga, nepokrenut i Sam nepromenljiv, sva kretanja, čak i ono u kosmosu, potekla su od Njega. On je
neophodan. On ne može da bude drugačiji nego što jeste i, samo kroz nužnost Njegovog bića možemo da
računamo na ovo postojanje večnih odnosa koji nauku o Biću čine mo-gućom. Aristotel se, tako,oslonio
naizgled lično na Boga, ne na Biće iz delova i strasti, kao što je Bog Hebreja ili Bog mase obrazovanih
ljudi u našem sadašnjem vremenu, već na Suštinskog Poglavara svih kategorija bića, jednu Individualnost

s Inteligencijom, oživljenu Anaksagorinom dogmom pro-istekle iz razrađene i duboke analize Prirode,
nešto poput onog živog jasnog Principa koji su stari pesnici, pre materijalističkih kosmogonista u Noći
Haosa, otkrili u Ouranosu ili Zevsu. Ubrzo je, međutim, vizija personaliteta povučena i dolazimo do tačke
kulminacije misli u kojoj se realno meša s idealnim, gde su moralno delovanje i objektivna misao (to jest
misao koja se odnosi na bilo šta van nje) kao i materijalno telo, isključeni, i gde božansko delovanje u
svetu zadržava svoj veo ne-probojne misterije, i gde najviši stepen ingenioznosti istraživanja pokazuje
samo kontradiktornost. Iz ove krajnosti, niz efikasnih uzroka razrešava sebe u Konačnom Uzroku. To što
se kreće, a samo je nepokretno, može da bude samo nepokretljivost Misli ili Oblika. Bog je kako
suštinski i efikasan, i konačan uzrok. Jedan Oblik koji obuhvata sve oblike, jedno dobro koje uključuje
sve dobro, radi brige o Univerzumu, pokreće svet kao stvar ljubavi ili racionalna želja koja pokreće
pojedinca. On je svoj ili samostvoreni Finalni Uzrok koji nema kraja izvan Sebe. On nije moralni faktor,
jer kada bi On bio, On bi bio samo jedan instrument za stvaranje nečeg još višeg i većeg. Njemu se može

pripisati samo jedna vrsta delovanja, delovanje uma ili misli, koji je trenutno sve delovanje a,
16 17
ipak, sve mirovanje. Ono što nazivamo najvećim zadovoljstvom koje odlikuje javu i uzbuđenje, i
koji daje misaoni šarm da se nadamo i pamtimo, kod Njega je večito. Njegovo postojanje je