Page 539 - Albert Pike - Moral i Dogma

istovetna s njima već nezavisni i generički drugačiji, posebno u ovome, bio je izvor svih kretanja,
razdvajanja i spoznaja, nešto potpuno jedinstveno, čisto i nepomešano i kako nije bio ometen nikakvim
posrednim uticajem koji bi ograničio nje-govo nezavisno delovanje, imao je Vrhovnu Vlast nad svim
stvarima, nad vrtlogom svetova kao i nad svim onim što bitiše u njima. On je najpronicljiviji i najmoćniji,
meša se s drugim stvarima, mada se druge stvari ne mešaju s njim. On obavlja univerzalnu kontrolu i
spoznaju i uključu-je Neminovnost Pesnika, kao i nezavisnu moć misli koju mi primenjujemo u sebi.
Ukratko, to je samosvesna moć preneta na Univerzum i uzdignuta u Vrhovnom Spoljnom Umu koji vidi,
zna i upravlja svim stvarima.

Tako su Panteizam i Materijalizam zajedno izbegnuti i materija, koja je tako beskonačno ra-znovrsna, kao
što nam je čula prikazuju, bila je zadržana u vezi s jedinstvom prenetim vladajućoj moći odvojenom od
nje. Ta moć ne bi mogla da bude Prvi Pokretač da je sama ona bila pokretna, ni Svevladajuća, da nije

bila odvojena od onoga čime upravlja. Da je uređujući Princip bio inheren-tan materiji, bilo bi nemoguće
računati na postojanje haosa. Da je bio nešto spoljno, tada bi stara Jonska doktrina o početku postala bi
mnogo lakše shvatljiva, jer je to bila epoha u kojoj je Uređujuća Inteligencija počela da deluje.

Ali, ova veličanstvena ideja svevladajućeg nezavisnog uma, upetljala je poteškoće koje su se pokazale
nesavladivim, jer ona je dala materiji, u obliku haosa, jedno nezavisno i večno samoposto-janje i time
uvela dualizam uma i materije. U Um ili Inteligenciju, Anaksagora je uključio ne samo život i
pokretljivost, već i moralne principe plemenitog i dobrog i verovatno je upotrebio izraz zbog pogrešne
popularne upotrebe reči Bog, koja je bila manje podložna lošem tumačenju, čime je po-sebno naglasio
svoju ideju. Njegov princip Inteligencije je ostao praktično podložan mnogim istim nedostacima kao i
Neminovnost pesnika. To je bio predosećaj za veličanstvenu ideju koju je zaduže bilo nemoguće objasniti
i sprovesti, koja još nije bila shvatljiva, pa čak nije ukazivala na otvoreni pravac kojim bi se njoj možda
moglo prići.

Um ne može u metafizici da ide dalje od svoje samodeifikacije. U pokušaju da ide dalje, on samo uvodi
apoteoze svojih vlastitih suptilnih koncepcija i tako tone ispod nivoa koji je već dostigao. Stvarnost, koju
Platon nije mogao da shvati u fenomenima, otkrio ju je u sopstvenom umu i bez ok-levanja, kao što su
oklevali stariji Teosofisti, preneo je njenu kreaciju među bogove. On, poput većine filosofa posle
Anaksagore, učinio je da Vrhovno Biće bude Inteligencija, ali u drugom smislu ostavio je Njegovu
Prirodu nedefinisanom ili pre, beskonačnom kroz mnoge definicije, u konceptu koji nejasno pluta između
Teizma i Panteizma. Iako je prikazao demorališuće tendencije u poeziji, bio je previše mudar da bi
pokušao da ih zameni drugim predstavama pozitivne vrste. On je s pravom re-kao da spiritualne stvari
mogu biti jasne samo kroz figure i da su oblici alegoričnih izražavanja, koji su u tom sirovom dobu bili
prihvatani nesvesno, bili namerno izabrani od filosofa kao najpogodniji prenos za teološke ideje.

Kako su elementi simbolizma bili postepeno isključivani, koliko je to bilo moguće, radi dolaska do
fundamentalne koncepcije, religiozna osećanja koja su po navici povezana s njima, činilo se

da isparavaju u tom procesu. I, još su samo zagovornici Monoteizma, Ksenofan (Xenophan) i
Heraklitus (Heraclitus) jedini govorili protiv stvaranja bogova u ljudskom obličju. Oni nisu pokušavali
da ogole prirodu od njenog božanstva, već da ožive religiozno razmišljanje iz razorenog simbolizma
jednim čistijim. Oni su nastavili obožavanje koje se, u pozadini poezije, održalo za Sunce i Zvezde, Vatru
ili Ether. Sokrat je ničice padao pred izlazećim svetlećim telima i večnim sferama, koje su se činile
kao da dele isto religiozno poštovanje Ksenofana, sačuvane su za drugorazredna i postojeća Božanstva u
Školama Peripatetika i Stoika .
15
14