Page 546 - Albert Pike - Moral i Dogma

obožavanja. Kod Herodota i drugih pisaca ona pridobija više filosofski oblik, kao striktna privrženost
moralnoj ravnoteži u upravljanju svetom, u kažnjavanju ponosa, arogancije i drskih zahteva.

Bog deluje proviđenjski u Prirodi kroz pravilane i univerzalne zakone, sa stalnim načinom de-lovanja i
tako vodi računa o materijalnim stvarima bez kršenja njihovog ustrojstva, delujući uvek u skladu s
prirodom stvari koju je On napravio. To je činjenica kroz zapažanje da, u materijalnom i ne-svesnom
svetu, On deluje na njegovu materijalnost i nesvesnost, ne protiv njih; u životinjskom svetu, kroz njihovu
životinjsku i delimičnu svest, ne protiv njih. Tako, u proviđenjskom upravljanju svetom, On deluje po
pravilnim i univerzalnim zakonima i stalnim načinima delovanja i time vodi računa o ljudskim stvarima
bez poremečaja njihovog ustrojstva, deluje uvek usklađeno s čovekovom priro-dom, ne protiv nje, radi u
ljudskom svetu na način ljudske svesti i delimične slobode, ne protiv nje.

Bog deluje po opštim zakonima za opšte namene. Privlačenje gravitacije je dobra stvar, jer ona drži svet
zajedno i ako je toranj Siloam zbog nje pao na zemlju, ubio osamnaest ljudi Jerusalima, taj broj je ipak
29
previše mali da se zamisli prema mnoštvu miliona ljudi koje drži taj zakon gravita-cije. Gn se ne može
ukinuti za njihovo dobro, da bi se održao toranj, niti bi on mogao da ostane na snazi a i da toranj opstane.

Teško je shvatiti Savršenu Volju, a da je pri tome ne pomešamo sa nekim sličnim mehanizmom; jer jezik
nema reč za spajanje Neumoljivosti sa Moralom, koju su stari pesnici personifikovali posebno u Ananki 30
ili Eimarmeni i Zevsu. Kako spojiti sa razumevanjem Savršenu Slobodu
31

Vrhovnog i Sve-suverenu Volju Boga sa neelastičnom potrebom, kao delovima Njegovog Suštastva, da On
treba i mora da nastavi da bude, u svim Njegovim velikim atributima, na primer, pravde i milosti, da On

jeste sada, i da će uvek biti, i u nemogućnosti da On menjanja Njegovu prirodu i da postane nepravedan,
nemilosrdan, surov i ćudljiv ili da ukine Njegove velike zakone morala koji čine zločin pogrešnim, a
ponašanje s vrlinom ispravnim?

Jer, sve što nam je blisko znano o Slobodnoj Volji jeste to njeno hirovito ispoljavanje koje ose-ćamo i
kod drugih ljudi i zato, saznanje o Vrhovnoj Volji, koja je i dalje vođena tim Nepogrešivim Zakonom, pa
čak iako nam je taj zakon samonametnut, on je uvek u opasnosti da bude ili lišen svoje suštinske osobine -
Slobode, ili degradiran tom pogrešno nazivanom Potrebom u nešto što je čak manje moralno i bez
intelektualnog digniteta zbog promenljivog toka ljudskog ponašanja.

Tek kad uzdignemo ideju o zakonu iznad pristrasnosti ili samovolje, otkrivamo da samo-na-metnuta
ograničenja od Vrhovnog Uzroka sačinjavaju niz određenih alternativa koje regulišu mo-ralna
opredeljenja koja su pravi izvor i obezbeđenje ljudske slobode, i sumnja nam se vraća, da li mi ne
postavljamo zakon iznad Samog Boga, ili, da li zakoni, koji su samouvedeni, ne mogu da budu
i samoukinuti, i ako ne mogu, koja ih to sila sprečava?

Homerov Zevs, kao i onaj Hesiodov, jeste niz suprotnosti, kombinacija snage sa slabošću, mu-drosti sa
ludostima, univerzalnog očinstva sa uskim porodičnim ograničenjima, svemoćne kontrole nad događajima
sa potčinjavanjem nadmoćnoj sudbini - Sudbina je reč preko koje se teološki pro-blemi vraćaju u
prvobitnu nejasnost iz koje im se moć ljudskog uma pokazala nesposobnom da se spase, kao što su i
napori muve uhvaćene u paukovu mrežu da uradi išta više od dodatnog uplitanja.