Page 544 - Albert Pike - Moral i Dogma

spoljnim preprekama, postoji u svim duhovnim bićima. Što više ulazimo u antiku, to molitve više dobijaju
oblik inkantacija i taj oblik je još uvek u velikom stepenu zadržan, pošto su obredi javnog poštovanja
generalno smatrani, ne samo kao izraz poverenja ili poštovanja, stvarnim spiritualnim delovanjima čiji se
efekat može tražiti samo u umu vernika, već, kao delo iz kojeg se neki direkt-ni spoljni rezultati
anticipiraju, ostvaruju ili postižu neki željeni cilj, zdravlje ili bogatstvo ili nat-prirodne darove za telo ili
izuzeća od opasnosti ili osvete od neprijatelja. Molitva je bila sposobna da promeni ciljeve Neba i da
učini da se Devsovi tresu od straha nad bezdanom. Ona je imala prinudni uticaj na bogove. Ona je
podsticala magnetnu privlačnost duha sa duhom. I Hindu i Persijske liturgi-je, upućene ne samo Samom

Božanstvu već i Njegovim različitim manifestacijama, bile su smatrane celovitim i neophodnim
ponavljanjem žive ili kreativne Reči koja je na početku uticala na božansku volju, i koja je od trenutka do
trenutka, podržavala univerzalni okvir svojim večnim ponavljanjem.

U pričama o Posrtanju ili Padu čoveka postoji Hebrejski oblik objašnjavanja velike moralne mi-sterije,
porekla zla i posledičnog isterivanja iz Neba. Slična ideja, različito modifikovana, postojala je u svim
drevnim verama. Svuda je čovek bio na samom početku nevin i srećan i posrnuo je s izazovima i svojom
sopstvenom slabosti iz svog prvog stanja. Tako je uspostavljena nepotvrđena veza uvećanog znanja sa
povećanjem bede, i konkretno, velika kazna smrću je bila usaglašena sa Božanskom Pravdom. Manje
važna od ovih velikih bila su i pitanja: Zašto je zemlja prekrivena trnjem i korovom? Odakle potiče
oblačenje, stid od polnog odnosa ili strasti? Odakle je prinuda rada i kako opravdati degradirano stanje
žene na Istoku ili stanje gađenja koje je tako široko prisutno na Istoku prema Plemenu Zmije?

Hipoteza o posrnuću, kojoj su bile neophodne neke od modifikacija, u svim sistemima, iz razlo-ga
očigledne nesavršenosti u radu Savršenog Bića, bila je, u Istočnjačkoj filosofiji, neizbežan pratilac i
uslov ograničenog ili individualnog postojanja; jer, za Dušu, koja je smatrana delom Univerzalnog Uma,
moglo se reći da je igubila svoje dostojanstvo kada se odvojila od svog izvora, prestajanjem da bude deo
integralnog savršenstva. Teorija o ponovnom sjedinjavanju je usklađena sa prihvaćenim razlogom njene
degradacije. Da bi se vratila u svoje prethodno stanje, njena individualnost je morala da nestane; ona je
morala da bude emancipovana kroz ponovljeni povratak u Beskonačnog, svojim povratkom ili
popravljanjem svega u Bogu, da bi bila unapređena ljudskim naporom u duhovnoj meditaciji ili
samopokajanjem i upotpunjena kroz magičnu transformaciju smrti.

I, kao što je čovek posrnuo, smatralo se, da su i Anđeli Zla posrnuli iz svog prvog stanja iz kojeg je poput
čoveka trebalo da budu obnovljeni pod Božjom voljom, i tada bi vladavina zla trebalo da bude prekinuta
zauvek. Na ovaj veliki cilj svi Drevni Teolozi su ukazivali i tako su se svi oni trudili da usklade
postojanje Greha i Zla sa savršenom i nespornom mudrošču i dobročinstvom Boga.

Čovekova razmišljanja su neraskidivo vezana za slobodu i odgovornost. Čovek preuzima svoj lični status
moralnog činioca kada sa osečajem ograničenosti njegove prirode nastaje svest o slobodi i dužnostima
koje prate to razmišljanje, a osečaj dužnosti i sposobnosti da ih izvršava. Pretpostaviti da je čovek
oduvek zamišljao sebe da nije slobodni činilac sve dok nije ubedio sebe u to verovanje, bilo bi isto što i
pretpostaviti da je on niži od životinje, jer on, poput njih, jeste svestan slobode da deluje. Samo iskustvo
ga uči da je ta sloboda delovanja ograničena i upravljana i, kada ga ono što je spoljno sputava i
ograničava njegovu slobodu delovanja, on se instinktivno buni protiv toga, kao po-grešnog. Pravilo
dužnosti i nagomilano iskustvo izvode iz poznavanja uslova spoljnjeg sveta u kojem se ispoljavaju
sposobnosti i tako problem čoveka uključuje i one iz Prirode i od Boga. Našu slobodu, mi to shvatamo