Page 542 - Albert Pike - Moral i Dogma

prerogativima Jedinstva i Nadmoćnosti? Da bi se rešila ova dilema, preostalo je da se ono (zlo) vrati na
nešto što je manje ili više blisko nejasnostima iz drevnih vremena: dati iskreno priznanje o neznanju,
osporiti potpunu realnost zla, poput Platona i Aristotela ili, kao Speusippus , (za kojeg je ono večno,
19
direktno suprotno postojanju (dobrog)), pretpostaviti da je jedna od ovih spoznaja zaista privremeno bila
neophodna u situaciji ograničenog znanja, ali zbog koje je već toliko njih bilo diskreditovano napretkom
filosofije, ili, okrenuti se, najkraće rečeno, originalnom kon-ceptu o Apsolutnom, tj. jednom Biću, u
kojem su sve misterije objašnjene i pred kojim se ovaj nez-godan princip svodi samo na tačku
zamućenosti okeana Večnosti za koji se može reći da u suštini vere više i ne postoji.

Ali, apsolutno, kao da je bilo blisko nepostojanju. Materija i zlo nametali su se previše uporno, stalno i
ubedljivo da bi mogli da se odbace ili odstrane kroz suptilnosti Logike. Uzaludno je bilo po-kušavati
spajanja sveta u Bogu, dok svet iskustva iskazuje suprotstavljanje, nesavršenost i promen-ljivost, umesto

nepromenljivosti svog izvora. Filosofija je bila samo drugo ime za neizvesnost i kada je um uspešno
deifikovao Prirodu i njene vlastite koncepcije, bez ikakvog praktičnog rezultata, osim mučnog
iznurivanja, kada je stvarnost, koju je on tražio u sebi ili izvan sebe - činilo mu se da uvek izvrda
njegovom razumevanju - intelekt je, zavedenom svojim visokim letovima, težio napretku i odmoru u
ciljanju na istinu niže, ali primenljivije vrste.

Platonovo Božanstvo je Biće usklađeno s ljudskim osećanjima. Ono je Otac Sveta kao i njegov Kreator,
tvorac samo dobra, ali ne i zla. Zavistje, kaže on, sklonjena daleko od nebeskih bića a čove-ku, akoje
voljan da sepotrudi, dozvoljeno je da stremi ka zajednici s uzvišenim članovima iz slatkog društva Neba.
Bogje ideja ili Suštastvo Dobrote, samo Dobro [rd <xyadćv]; s dobrotom je On kreirao Svet i dao muje
najveću savršenost koju je ovaj mogao da primi, kreirajući ga, koliko je bilo mogu-će, po Sebi. Uzvišeni
tip sveukupne izvanrednosti je stvar ne samo poštovanja, već i Ijubavi. Drevni Mudraci su već
nagovestili u enigmama da je Bog Tvorac Dobra, da je kao Sunce na Nebu, ili kao što je Eskulap
(^Esculapius) na zemlji, On Izlečitelj, Spasitelj i Izbavitelj, Uništitelj i onaj koji odvraća od Zla, koji
uvek izleči nesreću koju ubaci Hera, neobuzdana ili iracionalna moć prirode.

Platon samo s više uvažavanja iznosi dogmu antike kada je spoznao Ljubav kao najvišu i najve-ću
milostivost bogova, koja daje prirodi okrepljujuću energiju obnovljenu umetnošću medicine nad telom,
pošto je Ljubav veliki izlečitelj Univerzuma - ^Esculapius, kojem je Sokrat želeo da podnese žrtvu u času
njegove smrti.

Figurativna ideja, preuzeta iz poznatih slikovitih prikaza, stvorila je taj mio aspekt božanske veze sa
Univerzumom koji je upućivao na rano prihvatanje osećanja, sve dok se ona, uzdizana s pročišćenjem i
napretkom mentalne kultivacije, nije konačno uspostavila onoliko čvrsto, s potpunim prihvatanjem kroz
razumevanje, koliko je ranije prihvatana sa simpatijama. Čak su i sirovi Skiti, Vizantinci i Skandinavci

Boga nazivali Ocem; svi narodi su tragali za svojim precima, manje ili više, na Nebu. Hiperborejski
Olen , jedan od najstarijih simbola religiozne antike Grčke, predstavio je Ljubav kao Prvorođenu u
20
Prirodi. Ko će da rizikuje da kaže u kojem vremenu je Bog bio prvo zaslužan i istinski poštovan ili kada
je čovek prvo počeo nepogrešivo da oseća nemu elokvenciju prirode? U nejasnoj fizici mističkih
Teologa, koja je prethodila grčkim filosofima, Ljubav je bila Veliki Prvi Uzrok i Roditelj Univerzuma.
Zevs, kaže Proclus, kada je pristupio poslu kreiranja, promenioje Sebe u oblik Ljubavi i Onje postavio
pred sebe Afroditu, princip Jedinstva i Univerzalne Harmonije, da ozrači svojom svetlošću sve. U
dubinama Njegovog misterioznog bića, Onje sadržavao princip Ijubavi u Sebi; u Njemu su kreativna