Page 56 - Albert Pike - Moral i Dogma

rečima iz mojih usta. Pisac apostolskog pisma Hebreja kaže, Reč Boga je brža, močnija i oštrija od bilo
kog dvoseklog mača, preseca čak nadvoje Dušu i Duh. Pišući Hrišćanima u Efesu, Pavle kaže: Mač
Duhaje Reč Božja. Ja ču se boriti protiv njih sa mačem u mojim ustima, rečeno je u Apokalipsi, anđelu
crkve u Pergamu.

Izgovoreno u javnosti, može se snažno zakotrljati, poput velikog talasa plime; ali, i talas konačno odumire
na poslednjem zrnu peska. Neki to čuju, a pamti još manje, i ono nestaje kao eho u planini, ne ostavljajući
znak moći. To nije ništa za naredne generacije. Pisani ljudski govor je taj koji može da da moć i
delovanje ljudskoj misli. To je ono što čini celu ljudsku istoriju samo jednim pojedinačnim životom.

Pisanje na steni je isto što i pisanje na jakom pergamentu ali, neophodno je hodočašće da bi se ona
videla. Tada postoji samo original, bez kopija, a Vreme uništava čak i njega. Pisati na koži ili papirusu je
bilo zgodno za prenošenje, ali se sporo štampalo, pa su samo bogati mogli sebi da ga pri-ušte. Kineski
stereotipan metod nije bio samo pisanje drevnih Saga od večne mudrosti, već i tekućih događanja. Proces
je težio da uguši misao i da zaustavi napredak, jer postoji stalno preispitivanje u umovima mudrih, a
Istina je ta koja piše poslednje reči, ne na čistim pločicama, već na škrabotina-ma koje je Greška

napravila i često ih menjala.

Štampanje je učinilo da slova postanu plodna. Od tada, govornici su govorili gotovo vidljivo narodima
koji su slušali; a autor je pisao, kao Papa svoje ekumenske dekrete urbi at orbi i zahtevao da budu

izloženi na svim trgovima; a ako, i kad, on to poželi, da budu nepristupačni ljudskom oku. Propast tiranija
je od tada bila zapečaćena. Satira i pogrde postale su moćne kao armije. Nevidljiva ruka Juniusesa 73,
mogla je da baci gromove i da natera ministre da drhte. Jedan šapat ovog džina is-punjavao je zemlju sa
lakoćom kao što je Demosten punio Agoru. Uskoro će biti moguće da se čuju sa suprotnih strana sveta,
kao da su u susednoj ulici. Ona već putuju brzinom svetlosti ispod okeana. Ona od mase čine jednog
čoveka, govori joj istim običnim jezikom i izmamljuje siguran i jedinstven odgovor. Govor prelazi u
misli i odatle odmah ide u delovanje. Nacija zaista postaje jedna, s jednim velikim srcem, s istim
kucanjem pulsa. Ljudi su nevidljivo postali zbliženi, kao da su već duhovna bića; i mislilac, koji je u
Alpskoj usamljenosti, nepoznat ili zaboravljen od celog sveta, među tihim stadima i brdima, može da
pošalje svoje reči u sva mesta i preko svih mora.

Izaberite mislioce da budu Zakonodavci, i izbegavajte blebetala. Mudrost je retko govorljiva. Uskogrudi i
površni su često govorljivi a često ih smatraju elokventnim. Više reči, manje misli, to je opšte pravilo.
Čovek koji se napreže da kaže nešto vredno, da se pamti svaka rečenica, postaje izbirljiv i kondenzovan
kao Tacit. Prosti vole rasplinutu bujicu. Ukrasi koji ne podrazumevaju snagu, isto su što i blistavi
mehurići.

Ni dijalektička suptilnost nije od koristi javnim ličnostima. Hrišćanska vera je nju nekada imala više
nego sada; ta suptilnost je mogla da uplete Platona jer se suprotstavila besplodnim oblicima mi-stičnih
znanja jevrejskih Rabina i Indijskih Mudraca. Ona nije ono što preobraća pagane. Uzaludan je posao
uravnotežiti velike misli o zemlji, poput tankih slamki, na vrhu prsta u raspravi. To nije ta vrsta borbe
koja čini Krst pobednikom u srcima nevernika; već je to stvarna snaga koja živi u Veri.

I, postoji i politički sholasticizam, koji je prosto nekoristan. Veština suptilne logike retko ubrza rad srca
ljudi, i nije ubedljiva. Pravi propovednik Slobode, Bratstva i Jednakosti stvara od toga pitanje života ili
46
smrti. Njegove bitke, kao one Bossueta , traju do smrti. Istinska propovednička vatra je kao munja: ona
trenutno unosi ubeđenje u dušu. Prava reč je istinski dvosekli mač. Poslovi vlade i poli-tičke nauke se

mogu dobro voditi zdravom pameću i logikom zdrave pameti: ne zdravim razumom neznalica već onih