Page 52 - Albert Pike - Moral i Dogma

samo velika kratkovidost, nego je to i voljna kratkovidost da se ne može pronaći zaslu-žan. Ako se neko
trudi, dugo i pošteno, on neće pogrešiti u otkrivanju dobrog, genija i kvalifikovanog; i oči i uši Štampe i
Javnosti treba da ukore i osude nepravdu, gde god ona pokaže svoj grozni lik.

Alati radnicima/, i ni jedan drugi princip neće spasiti Republike od uništenja, bilo od građan-skog rata
bilo od truljenja. One teže propasti i stoga uradimo svi sve što možemo, kao Ijudi, da to sprečimo.
Ukoliko Republike pokušavaju da upravljaju sobom sa najslabijim u njima, one će skli-znuti neizbežno u
ambis udesetostručenom brzinom; nikada nije postojala Republika koja nije izišla na taj kobni put.

Koliko god da su očigledne i opasne mane demokratskog upravljanja, a posledice sudbono-sne i
neizbežne, potreban nam je samo jedan pogled na vladavinu Tiberiusa, Nerona i Kaligule ili
Heliogabalusa i Karakale, Domitijana i Komodusa, da bismo shvatili da je razlika između slobode
i despotizma toliko velika, koliko i razlika između Raja i Pakla. Surovost, pokvarenost i ludilo tirana su
neverovatni. Neka onaj koji se žali na sav vrcav humor i nepostojanost slobodnog naroda, pro-čita
Plinijev opis Domitijana. Ako veliki čovek u Republici ne može da dobije službu bez spuštanja na niske
udarce i cvileće prosjačenje i neizmernu upotrebu laži, neka ostane u svojoj povučenosti i neka koristi

olovku. Tacit i Juvenal nisu imali vlast. Neka Istorija i Satira kazne pretendente, kao što despote raspinju
na krst. Osveta uma je strašna i pravična.

Neka Masonerija uzme olovku i štamparsku presu u Slobodnoj Državi protiv Demagogije, a u Despotizmu

protiv Tirana. Istorija nam daje primere i podsticaj. Cela Istorija od četiri hiljade godina, kr-cata je
kršenjima prava i patnjama naroda, svaki period istorije nosi sve vrste protesta. Pod Cezarom nije bilo
pobuna ali ih je bilo pod Juvenalom. Narastanje ogorčenja, smenjuje Grah-ove . Pod Cezarom
34
postoji egzil u Syene, a tamo je bio i pisac Anala. Onako mračno, kako su vladali Neroni, takvima ih
treba i prika-zati. Rad sa skulpturom može biti nejasan, pa u bore lica takvih treba staviti koncentrat proze
koja nagriza.

Despoti su pomoč misaonima. Govor okovanih je užasan govor. Pisac duplira i utrostručuje svoj stil,
kada gospodar narodu nametne tišinu. Tada iz njega izviri tajanstvena punoča koja filtrira misli
i zamrzava ih u bronzi. Ugnjetavanje u istoriji stvara svest kod istoričara. Granitna čvrstina nekih
proslav-ljenih proznih tekstova je samo kondenzovani proizvod podstaknut Tiranijama. Tiranija
primorava pis-ca da skračuje obim pisanja, ali da poveča žestinu i jetkost. Ciceronov period, sličan je
Verasovom (Gaius Verres (120 - 43 p.n.e.) bio je rimski magistrat, znan po lošem upravljanju Sicilijom.),
ali gubi trku s Kaligulom.

Demagog je prethodnik Despota. Jedan se rađa iz bedra drugog. Onaj koji se bedno ulaguje oni-ma koji
imaju položaj za davanje, njih če on izdati, kao Iskariot, i pokazače jadan i žalostan neuspeh. Neka novi
Janus išiba takve ljude kao što zaslužuju, i Istorija če njih prikazati besmrtnim u gadnosti, jer njihov
35
uticaj se završava u ruševinama. Republika koristi i uvažava plitke, površne i nedostojne,

koji gmižu

za otpatcima obećanogpoložaja,

na svom kraju liju krvave suze zbog svojih kobnih grešaka. Zbog ovako velikih gluposti, najizvesniji plod
je prokletstvo. Neka plemenitost svake velike duše, kondenzovana u pravednosti i istini, udari takva
stvorenja kao grom! Ako ne možete da uradite ništa više, možete ih, barem, kazniti svojim glasanjem i
izopštiti ih javnom osudom.