Page 698 - Albert Pike - Moral i Dogma

oblasti, objavio je Indo-Aryan Deities and Worship as Contained in the Rig-Veda.

Pajk je u Americi smatran za uglednog i uticajnog Masona. Ali, imao je mnoge protivnike i napadače.
Njegovi napadi na Rimokatoličku crkvu su katolički predstavnici shvatali kao napade američke
Masonerije nakatoličanstvo. Ali, Pajkov javni odgovor Papi Leu XIII na Humanum Genus, pokazuje da on
nije gajio nikakvu mržnju prema katolicizmu kao religiji, niti prema članstvu rimo-katolika u Loži.
Njegova borba je bila protiv namere institucionalnog katolicizma da uguši Slobodno zidarstvo - silom. To
je bila prva optužba protiv Pajka, nakon koje su usledile druge, i od brojnih napadača, jer im je on bio
simbol Bratstva.

VI Ratni vihori donose nesreču, gubitak dragih i bliskih, opšte nevolje i promene sudbina obič-nih Ijudi
koji se ničim nisu zalagali za rat. Ratovi menjaju sudbine. Sada čemo se vratiti unazad u Pajkovoj
biografiji, zbog preklapanja događaja, a da bi se sveobuhvatnije prikazala celina narednog perioda u
njegovom životu tj. događanja u američkom Građanskom ratu (1861-1865) u kojem je i on učestvovao. U
materijalnom pogledu, ratgaje doveo do potpunog kraha.

Neposredno pred samo izbijanje Građanskog rata, Pajka je nagovorio dugogodišnji i bliski prija-telj
William James Rivers da se preseli u Čarlston, u Južna Karolina, što je on učinio. Rivers je bio čuve-ni
profesor za antičke jezike i Pajku je obezbedio veliki broj dokumenata, knjiga i arhiva. Drugi njegov
prijatelj u Čarlstonu bio je bivši student dr Riversa, Henri Timrod, inače najbogatiji čovek Čarlstona i

pesnički laureat Konfederacije koji je napisao državnu himnu Južne Karoline. Godine druženja
i zajedničkog rada i saradnje su, nažalost, bile prekinute izbijanjem Građanskog rata koji je razdvojio tri
dobra prijatelja. Pajk je održavao kontakte s Riversom do kraja života, ali ni jedan od ovih
dobrih prijatelja se nije nikada vratio u Čarlston i nisu se više nikada sreli.

Državni Savet Arkanzasa je 1861. godine imenovao Pajka za svog poverenika za Indijansku te-ritoriju i
dao mu ovlašćenje da pregovara s brojnim plemenima. Zbog njegovog poznavanja proble-matike i
iskustva, Konfederacijsko ministarstvo rata ga je imenovalo za Brigadnog generala u vojsci
Konfederacije, avgusta 1861., i dodeljen je Ministarstvu za Indijanske teritorije. Pajk je sarađivao
s plemenima koja su podržavala Konfederaciju u stvaranju jedinica. Verovao je da te jedinice mogu biti
važne za zaštitu teritorija od invazije Unije. Ali, njegovo verovanje da indijanske jedinice treba da budu
držane na Indijanskoj teritoriji, dovelo ga je u sukob s pretpostavljenim. U proleće 1862. godine, general
Erl Van Dorn mu je naredio da povede njegovih 2.500 vojnika-Indijanaca u severozapadni

Arkanzas. Iako se nije slagao sa ovim naređenjem, Pajk ga je ispunio i njegove jedinice Indijanaca, samo
900 Ijudi, pristupile su Konfederacijskim snagama na severozapadu Arkanzasa. One su 7.
marta, predvođene Pajkom, učestvovale u bici kod Pea Ridge (Graškov greben, Elkhorn Tavern). I mada
su pobedili u toj bici, u kontraofanzivi je njegova vojska bila pobeđena i razbežala se, a Pajk nije
mogao da je ponovo okupi. Kasnije su kružile glasine da su se njegovi vojnici u povlačenju zaustavljali
da bi skidali skalpove. Nakon bitke, Pajk i indijanski borci su se vratili na Indijansku teritoriju.

Pajk je osudio taj zločin, ali optužba da je predvodio divljake, pratila ga je do kraja života. On je
pohvalio hrabrost svojih boraca, ali je iskazivao snažno neslaganje zbog njihovog
neprihvatanja postoječih ratnih pravila (izvesno je da indijanski borci uopšte nisu znali da takva pravila
postoje). Naravno, njegovi borci kojima je rečeno da će braniti sopstvenu zemlju, borili su se po svojim
pra-vilima i kodeksima ratovanja. Pajk nije dobio podršku od Van Dorna, jer je ovaj nastojao da se,
na svaki način, ogradi od optužbi za zverstva.