Page 172 - Jeremy Rifkin - Entropija, novi pogled na svijet

aditivi i nedostatak vlakana u rafinisanom hlebu mogu

predstavljati ozbiljnu opasnost po vaše zdravlje. Na kraju,

energija koja je dodata mafinima u svakom koraku procesa bila

je beznačajna u poređenju sa energijom koja je rasipana u

svakom koraku procesa. Od ukupne količine energije koja se

koristi u prehrambenom sistemu, manje od 20 procenata zapravo

ide na uzgoj hrane. Preostalih 80 procenata se troši na preradu,

pakovanje, distribuciju i pripremu hrane. Skoro dvostruko više

energije se koristi za preradu vašeg engleskog mafina (33

procenta) nego što se koristi za uzgoj žitarica od kojih je

napravljen (18 procenata).13 Prehrambena industrija je sada

četvrti najveći industrijski potrošač energije u zemlji — posle

metala, hemikalija i nafte. Neki izvori procenjuju da prerada

hrane trenutno troši skoro 6 procenata energetskog budžeta

zemlje. Što se tiče industrije, očigledno je da što više to bolje.

Na primer, između 1963. i 1971. godine potrošnja hrane po glavi

stanovnika u Sjedinjenim Državama povećana je za 2,3 procenta.

Ali tonaža ambalaže je porasla za 33,3 procenta, a broj

pakovanja za 38,8 procenata.14 Uz rast ambalaže, pojavila se i

nova industrija: čitava armija „prehrambenih tehnologa“ sada je
zauzeta osiguravanjem da naša hrana dobije baš pravu veštačku

boju, miris, ukus, teksturu i tako dalje. Ništa se ne sme prepustiti
slučaju. Kao što jedan prehrambeni tehnolog kaže: „Teško je

takmičiti se sa Bogom, ali napredujemo.“ Zaista napreduju. Oko

500 miliona dolara sintetičkih hemikalija se dodaje našoj hrani

svake godine — 2.500 aditiva. Godine 1979, svaki Amerikanac

je konzumirao u proseku devet funti aditiva, što je skoro