Page 53 - Swami Shivananda - Bog postoji

da postoji neraskidivi odnos između materije s jedne strane i prostora i vremena sa druge.
Zapaženo je da su prostor i svet od zemlje, vode, vatre i vazduha iznutra povezani i da cela stvar
obrazuje neprekidnu elektromagnetnu silu, sa većim ili manjim pritiskom u različitim delovima
ovog polja koje ima svoje vibracije poput talasa, što uzrokuje zgušnjavanje materije u različitim
područjima, te se ona postupno konkretizuje u vidu gasa, toplote, tečnosti i čvrste materije.
Možemo ovde možda da napomenemo i to da se prvi korak u svet nauke sastoji u tome da čovek
sebi predstavi sveopšti kontinuum, i da pri tom pretpostavi da se ni sam ne nalazi izvan njega,
već je uključen u njega, tako da cela Priroda predstavlja zasebnu, samodovoljnu celinu.
Isto tako, za materiju se ispočetka govorilo da je sastavljena od sićušnih delića koji su po
svojoj prirodi hemijski i međusobno se razlikuju po svom hemijskom sastavu. Istraživači su
smatrali da su molekuli načinjeni od još manjih, osnovnih delova materije nazvanih atomi, a u
vezi sa ovima je primećeno da predstavljaju sićušne centre sile pre nego stvari za sebe, koji se
brzo obrću, sa jezgrom unutra i talasastim česticama koje kruže oko njega i nazivaju se elektroni.
Solarni sistem sa suncem u središtu i planetama koje se okreću oko sunca može da se uporedi sa
strukturom atoma, pri čemu bi sunce bilo jezgro tog velikog ''atoma'' solarnog sistema, a planete
bi se nalazile u poziciji elektrona, a to opet nagoveštava da ni skupine planeta ne moraju da budu
veliki paketi teškog materijala kakvi se čine običnom opažanju, već da su zapravo veoma veliki
paketi sile skoncentrisani u raznovrsnim širenjima pritiska sile. Ovaj subatomski sadržaj postao
je predmet sve usredsređenijih istraživanja, ne bi li se dokučila njegova prava priroda. Kvantna
teorija fizike proglasila je materiju za niz talasnih struktura ili čestica svetlosti koje se ponašaju
poput talasa, tako da je materija pretvorljiva u svetlost i energiju. Nije isključeno ni to da svetlost
i energija mogu da se pretvore u materiju, kao što se izgleda i dogodilo kada su gasovi postali
tečnosti, a tečnosti čvrste materije, sa toplotom povezanom sa procesom kretanja i trenja. Svet
pred naučnicima stoji kao džinovsko čudo energije i zračenja, radije nego kao stvar nalik mrtvoj
materiji i neinteligentnoj nesređenosti.
Teorija relativnosti je bila ono što je zaista uzdrmalo svet nauke iz samih njegovih temelja.
Ona je, bez obzira na to što je prihvatila da su materija i energija međusobno zamenljive (E = mc
²), istakla neophodnost istraživanja same strukture Prostora i Vremena u njenoj zavisnosti od
Gravitacije. Poziciju Relativnosti teško je objasniti u nekoliko reči, ali zadovoljićemo se time da
kažemo da je otkriveno da Prostor nije nalik čaršavu razapetom u trodimenzionalnoj formi, i da
Vreme nije tek pravolinijsko kretanje. Prostor i Vreme idu u korak da obrazuju ono što može da
se nazove Prostor-Vreme i sačinjava četvorodimenzionalni kontinuum, vrlo neugodno rušeći sva
pravila, zakone i odredbe trodimenzionalnog sveta uobičajenog opažanja. Štaviše, Prostor-Vreme
kontinuum ne treba smatrati za bilo šta što bi imalo sličnosti sa nečim konkretno opipljivim.
Tačnije, Prostor-Vreme Relativnosti je predstavljeni delokrug matematičkih tačaka-događaja, što
čitav svet na zapanjujući način svodi na prirodu umne građe. «Građa sveta je svest», rekao je
Artur Edington, a «Bog je kosmička matematička Misao», rekao je Džejms Džins. Itekako smo
se udaljili od priproste zamisli o seljakovom polju setve i žetve do polja univerzalne relativnosti,
koja više liči na Boga koji misli svoju sopstvenu Misao, nego na bilo šta drugo, ukoliko može da
nam se dopusti da upotrebimo ovaj izraz koji nam se neizbežno nameće.
Uzajamnu povezanost prirodnih pojava u takozvanim događajima sveta koji se ne odvijaju ni
u Prostoru ni u Vremenu, nego u četvorodimenzionalnom Prostor-Vreme kontinuumu, prihvatio
je i njena dodatna značenja razmotrio Alfred Nort Vajthed. U njegovoj filozofiji ''Organizma'',
Vajthed je stigao do zaključka da ne postoje utvrđeni uzroci koji proizvode utvrđene posledice,
već da bilo šta može da bude posledica ili uzrok u simetričnom maniru akcije i reakcije, budući
da je svet kakvim ga je otkrila Teorija Relativnosti zapravo organizam sa svim delovima celovito