Page 10 - Albert Camus - Stranac
P. 10

četiri čoveka. Za njima upravnik, ja i, završavajući povorku, bolničarka u službi

               i gospodin Perez.

               Na nebu je sunce već uveliko sjalo. Počelo je da pritiskuje zemlju, vrućina je

               naglo rasla. Ne znam zašto smo tako dugo čekali pre nego što smo krenuli. Bilo

               mi je toplo u tamnom odelu. Oniski starac, koji je bio stavio šešir, ponovo ga je

               skinuo. Malo sam se okrenuo prema njemu i posmatrao ga dok mi je upravnik

               govorio o njemu. Reče mi da su majka i gospodin Perez često išli u šetnju do

               sela u pratnji bolničarke. Gledao sam prirodu oko sebe. Prolazeći kroz redove

               čempresa, koji su vodili prema brežuljcima sve do ivice horizonta, kroz ovu

               crvenu i zelenu zemlju, pored retkih kuća koje su se jasno ocrtavale —

               razumevao sam majku. Veče je u ovom kraju moralo biti neki tužni odmor. Od

               sunca koje je danas jako pržilo podrhtavao je čitav pejsaž, tako da je i on

               postajao nečovečan i sumoran.

               Krenusmo. Primetih da Perez malo hramlje. Kola su se kretala sve brže i starac

               je zaostajao. Jedan od onih koji su išli pored kola takoñe je bio zaostao i sada je

               koračao uporedo sa mnom. Zaprepastila me brzina kojom je sunce odskočilo na

               nebu. Primetio sam da su već davno u polju zujali insekti i pucketala trava. Znoj

               mi je oblio lice. Pošto sam bio gologlav, hladio sam se maramicom. Nameštenik

               pogrebnog zavoda reče mi nešto što nisam čuo. U isto vreme brisao je lubanju

               maramicom koju je držao u levoj ruci, podižući desnom rub kačketa. Rekoh mu:

               »Šta?« On ponovi pokazujući na nebo: »Ala peče.« Rekoh: »Da.« Malo kasnije

               me upita: »To je vaša majka?« Ponovo rekoh: »Da.« »Je li stara?« Odgovorih:

               »Pa tako«, jer nisam znao tačno njene godine. Potom ućuta. Okrenuh se i spazih

               starog Pereza pedesetak metara iza nas. Zurio je i mahao šeširom u ruci.


               Pogledah takoñe upravnika. Koračao je dostojanstveno, odmerenih pokreta.
               Nekoliko kapi znoja blistalo mu je na čelu, ali on ih nije brisao.


               Činilo mi se da pogrebna povorka nešto brže odmiče. Oko mene uvek isto
               osvetljeno i suncem obasjano polje. Bleštanje neba bilo je nepodnošljivo. Neko
   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15