Page 69 - Albert Camus - Stranac

osuñeni bio je prinuñen da u svemu moralno učestvuje. U njegovom je interesu

da se sve odvija nesmetano.

Morao sam isto tako da ustanovim kako sam sve do sada o tim pitanjima imao

pogrešno mišljenje. Dugo sam mislio — ne znam ni sam zašto — da se do

giljotine dolazilo penjući se stepenicama na gubilište. Mislim da je to bilo zbog

revolucije od 1789, hoću da kažem zbog svega onoga što su me učili ili

upućivali u vezi s tim stvarima. Ali jednog jutra setio sam se slike objavljene u

novinama prilikom izvršenja smrtne kazne koje je naišlo na veliki odjek.

Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na najjednostavniji način

na svetu. Bila je mnogo uža nego što sam je zamišljao. Čudno mi je što mi to

ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila me je svojom

preciznom, savršenom, blistavom izradom. Uvek se preuveličava ono što se ne

poznaje. Ja sam, naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj

je na istom nivou kao i čovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide u

susret nekoj osobi. To je takoñe neprijatno. Uspon ka gubilištu, penjanje pod

vedrim nebom, to je moglo razigrati maštu. Meñutim, tamo je stroj sve satirao:

čovek je, s malo stida i s mnogo tačnosti, bio neprimetno pogubljen.

Postojale su još dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja molba za

pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokušavao da na to više ne

mislim. Opružio sam se, gledao u nebo, pokušavao da se za njega zainteresujem.

Bilo je zeleno, bilo je veče. Još jednom sam nastojao da skrenem tok svojih

misli. Slušao sam svoje srce. Nisam mogao da zamislim da bi ovaj šum koji me

je pratio tako dugo, mogao ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mašte. Pa

ipak sam pokušavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca

neće više produžiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za pomilovanje
bili su stalno prisutni. Najzad sam sebe ubedio da je najrazumnije da se ponašam

prirodno.