Page 106 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Шта?"

"Отровао сам се од ње; био сам укаљан. А поред тога", додаде он, тишим гласом,
"појео сам своје злодејство."

"Добро, али шта си у ствари...? Мислим, малопре си..."
"Сад сам почишћен", рече Дивљак. "Попио сам мало слачице размућене у топлој
води."
Два пријатеља га згрануто одмерише. "Хоћеш да кажеш да си намерно?" упита
Бернард.

"Тако се прочишћавају Индијанци." Он седе и, уздахнувши, пређе руком преко чела.
"Одморићу се неколико минута", рече. "Прилично сам уморан."

"То ме не чуди", рече Хелмхолц. После краће паузе, он настави друкчијим тоном:
"Дошли смо да се поздравимо. Сутра одлазимо."
"Да, сутра одлазимо", рече Бернард, на чијем лицу Дивљак примети нов израз
решености и помирења са судбином. "Узгред да ти кажем, Џоне", настави он, нагнувши се у
фотељи и положивши руку Дивљаку на колено, "хтео бих да ти кажем колико ми је жао због
онога јуче." Он поцрвене. "Колико се стидим", настави он, упркос несигурности која му се
беше појавила у гласу, "колико стварно..."
Дивљак га пресече у пола реченице, дохвати га за руку и срдачно је стеже.

"Хелмхолц се дивно понео према мени", закључи Бернард свој монолог после краће
паузе. "Да није било њега, ја бих..."
"Ех, ех", побуни се Хелмхолц.

Наступи тишина. Упркос својој жалости - штавише, због ње, јер та жалост је била
симптом њихове међусобне љубави - три младића су била срећна.

Најзад Дивљак рече:
"Био сам јутрос код Управљача."

"Зашто?"
"Да га питам могу ли и ја на острво с вама."

"И шта ти је рекао?" жудно упита Хелмхолц.
Дивљак одмахну главом. "Није ми допустио."

"Зашто?"
"Каже да хоће да настави експеримент. Само, проклет да сам", додаде Дивљак са
изненадним бесом, "проклет да сам ако допустим да и даље експериментишу са мном. Ни за
љубав свих Управљача колико их има. Сутра и ја одлазим."

"Али куда?" упиташе га обојица углас.

Дивљак слеже раменима. "Свеједно куда. Баш ме брига. Само да будем сам."
Од Гилдфорда, силазни ваздушни пут је ишао преко долине Веј до Годалминга, затим
се, преко Молфорда и Витлија, продужавао до Хејлмира, и даље до Портсмута преко
Питерсфилда. Приближно паралелно с њим, усходни пут је водио преко Ворплдена, Тонгема,
Патнема, Елстеда и Грејшота. Између врха Хогз Бека и Хајндхеда, било је места где
растојање између ових двеју линија није прелазио шест-седам километара. То је било
премало за непажљиве летаче - нарочито ноћу, и ако би попили којих пола грама соме више
него што им је требало. Због тога је долазило до удеса. Озбиљних. Најзад је било решено да
се усходна линија пребаци неколико километара на запад. Између Грејшота и Тонгема,
105