Page 21 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

примају олако, да буду здрави, врли, срећни. Што од мајки и љубавника, што од забрана које
нису били обрађени да поштују, што од искушења и смотног кајања, што од болести и
бескрајног бола који издваја од света, што од несигурности и беде - морали су, хтели - не
хтели, да имају јака осећања. А с тако јаким осећањима (и то јаким осећањима усамљености,
у безнадежно самотној издвојенојсти), како су могли да буду стабилни?
"Па сигурно, нема потребе да га напустиш. Ту и тамо узми понеког другог, ништа
више. Он има и друге девојке, зар не?"

Ленина признаде да је тако.
"Наравно. За Хенри Фостера можеш руку у ватру да ће бити савршени џентлмен -
увек по бонтону. Па онда, треба да мислиш и шта ће директор рећи. Ти знаш какав је он
формалиста што се тога..."
Ленина климну главом. "Данас ме је потапшао по задњици."

"Ето видиш!" ликовала је Фани. "Из тога се види какав је то човек. Најстроже
конвенционалан."

"Стабилност", рече Управљач, "стабилност. Нема цивилизације без друштвене
стабилности." Глас му је звучао као труба. Док су га слушали, осећали су да расту, да их
нешто греје.

Машина се окреће, окреће, и мора се стално окретати - за сва времена. Њено
заустављање значи смрт. Милијарду људи гребло је Земљину кору. Точкови су почели да се
окрећу. Кроз сто педесет година било је две милијарде људи. Зауставите само точкове. Кроз
сто педесет недеља биће их поново само милијарду: хиљаду милиона људи умрло је од
глади.
Точкови се морају окретати без престанка, али не могу сами. Морају их окретати
људи, људи који су сигурни као точкови на својим осовинама, људи здрави, људи поштени,
стабилни у свом стању задовољства.

Ако вичу: чедо моје, мама, једино, једино моје; ако стењу: мој грех, мој страшни боже,
ако вриште од бола, јече у грозници, ропћу против старости и болести - како ће онда
окретати точкове? А ако не могу да окрећу точкове... Тешко је сахранити или спалити
лешеве хиљаду хиљада људи и жена.

"На крају крајева", улагивала се Фани, "као да то боли, као да је ружно имати још
једног-двојицу поред Хенрија. Све у свему, морала би да се пустиш у већи промет."

"Стабилност", упорно је настављао Управљач, "стабилност. То је прва и последња
човекова потреба. Стабилност. Отуда и потиче све ово."

Једним замахом руке он обухвати парк, огромну зграду Центра, голу децу која су се
скривала у жбуњу и трчала преко алеја.
Ленина одмахну главом. "Не знам шта ми је", размишљала је наглас, "у последње
време нешто нисам сасвим расположена да се пустим у промет. Дође тако човеку, па изгуби
вољу. Да ли се то и теби дешава?"
Фани изрази покретом главе своје саосећање и разумевање. "Али човек се мора
трудити", рече она поучно, "мора да се придржава неких правила у животу. На крају крајева,
свако припада свима."
"Тако је, свако припада свима", понови Ленина лагано и, уздахнувши, ућута за
тренутак; затим узе Фанину руку и благо је стеже. "Потпуно си у праву, Фани. Као и увек.
Потрудићу се."

20