Page 17 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Није могућно!"

"Сем мало потајног аутоеротизма и хомосексуалности - апсолутно ништа."
"Ништа?"
"У већини случајева тек после двадесете године."

"После двадесете", понови директор. "Јесам ли вам рекао да ће вам се учинити
невероватно."
"Али шта се дешавало?" упиташе они. "Какви су били резултати?"

У дијалог се изненада убаци дубок звучан глас. "Резултати су били стравични."
Они се тргоше и погледаше око себе. На рубу њихове мале групе стајао је незнанац -
човек средњег раста, црномањаст, кукастог носа, пуних румених усана, црних и врло
продорних очију. "Стравични", понови он.
Д. Ц. је у том тренутку сео на клупу од челика и гуме, каквих је било много свуда по
парку; али спазивши непознатог човека, он скочи на ноге и полете према њему, раширених
руку, са осмехом који је откривао све зубе, топећи се од милине.
"Господине Управљач! Какво неочекивано задовољство! Момци, зар не видите? Ово
је Управљач; његово фордство Мустафа Монд."
У четири хиљаде соба Центра, на четири хиљаде електричних часовника истовремено
изби четири сата. Из металних уста звучника одјекнуше бестелесни гласови.
"Прва дневна смена слободна. Друга дневна смена, на посао! Прва дневна смена
слободна..."

У лифту, возећи се ка свлачионици, Хенри Фостер и помоћник директора Одсека за
предодређивање прилично упадљиво окретоше леђа Бернаду Марксу из Психобироа, грозећи
се угледа који је уживао.
Тихо зујање и клопарање машина још је комешало гримизни ваздух у складишту
ембриона. Смене су долазиле и одлазиле, једно лице обојено лупусом смењивало се с
другим; а конвејери су се величанствено и вечно кретали напред са својим товаром будућих
људи и жена.
Ленина Краун се хитрим кораком упути према вратима.

Његово фордство Мустафа Монд! Студентима који су га поздрављали само што очи
нису искочиле из главе! Мустафа Монд! Регионални Управљач за Западну Европу! Један од
десет Управљача света. Један од десет... и он је сео на клупу са Д. Ц., остаће, остаће, јесте, и
још ће разговарати с њима... они ће чути науку с највишег места. Из самих Фордових уста.
Двоје деце, косе смеђе као лешник, појави се из оближњег жбуња, загледа се за
тренутак у њих крупним, запрепашћеним очима, а онда се врати својој забави међу лишћем.
"Ви сви знате", рече Управљач својим дубоким снажним гласом, "ви сви, вероватно,
знате ону дивну и надахнуту мисао господа Форда: 'Историја, то је: смути па проспи.'"

Он махну руком; изгледало је као да невидљивом перушком брише нешто мало
прашине, а та прашина беше Харапа, беше халдејски Ур; нешто паучине, а та паучина су
били Теба, Вавилон, Кносос, Микена. Један замах перушком, и још један - и где је Одисеј,
где је Јов, где су Јупитер, Готама, Исус? Један замах - и сва она зрнца античке прашине,
звана Атина и Рим, Јерусалим и Средње царство - сва она нестадоше. Паф - испразни се
место где је била Италија. Паф, катедрале; паф, паф, краљ Лир и Паскалове Мисли. Паф,
Христово страдање; паф, Реквијем; паф, симфонија, паф...

16