Page 16 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Кад човек помисли", размишљао је директор наглас док су кретали даље, "кад човек
помисли да се и у Фордовој ери већина игара некад играла готово без икаквих апарата, сем,
можда, једно две лопте, неколико штапова и мало мреже. Замислите ту глупост: допустити
људима да се играју компликованих игара којима се ни на који начин не повећава потрошња.
Чисто безумље. Данас Управљачи не одобравају ниједну нову игру ако за њу није потребно
најмање онолико апарата као и за најкомпликованију постојећу." Он застаде.
"Симпатична групица", рече показујући руком.

У малом травнатом заливу између два висока жбуна средоземног вреса, двоје деце,
дечачић од својих седам година и девојчица старија можда годину дана, били су занети, врло
озбиљно и са свом усредсређеном пажњом научника удубљених у рад на неком открићу, у
рудиментарну сексуалну игру.
"Дивно, дивно!" рече директор сентименатално.

"Дивно", учтиво се сложише момчићи. Али њигов осмех био је прилично снисходљив.
Они су овакве детињасте забаве били прерасли пре тако кратог времена да их сад нису могли
посматрати без нешто мало презира. Дивно? Па то се само двоје клинаца лудира у игри и
ништа више. Клинци.
"Увек мислим да..." настави директор оним истим, прилично разнеженим тоном, кад
га прекиде гласна кукњава.

Из оближњег жбуна појави се једна неговатељица; водила је за руку дечачића који је
све време дречао. За њом је каскала мала девојчица забринута лица.

"Шта се десило?" упита директор.
Неговатељица слеже раменима. "Ништа нарочито. Овај мали се, изгледа, плаши
нормалне еротске игре. Већ сам запазила једном-двапут раније. Данас опет. Почео је да се
дере кад..."
"Часна реч"; убаци девојчица забринута лица, "нисам му ништа урадила. Часна реч."

"Ниси, душо, дабоме да ниси", охрабри је неговатељица. "Сад га водим", настави она,
окренувши се директору, "помоћнику начелника психијатријске службе. За сваки случај;
можда ипак има нешто ненормално."

"У праву сте", рече директор. "Само га ви одведите. Ти остани, девојчице", додаде он
док се неговатељица удаљавала са својим пуленом који је и даље дречао. "Како се зовеш?"

"Поли Троцки."
"Баш лепо име", рече директор. "Хајде сада лепо иди и потражи неког другог дечка да
се играш."
Дете отрча у жбуње и нестаде из вида.

"Изванредно дете!" рече директор, пратећи је погледом. Онда, окренувши се својим
студентима: "Ово што ћу вам сада рећи може вам се учинити невероватно. Али кад човек
није упознат са историјом, највећи део података о прошлости и звучи невероватно."

И изнесе запрепашћујућу истину. Врло дуго пре Фордове ере, па чак и неколико
генерација у току ње, еротска игра деце сматрала се абнормалном (одјекну смех); и то не
само абнормалном него и неморалном (је ли могућно?), због чега је била немилосрдно
спречавана.

На лицима слушалаца појави се израз неверице прожет запрепашћењем. Да се сиротој
деци одузме то мало забаве? Није им то ишло у главу.

"Чак и одраслији дечаци", настављао је Д. Ц., "чак и одраслији дечаци као ви..."

15