Page 27 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"И у раду, и у забави - у шездесетој години, сва наша снага и све склоности остају
исти какви су били у седамнаестој. У она одвратна стара времена старци су се одрицали
свега, пензионисали се, одавали се религији, траћили време на читање и размишљање -
ражмишљање!"

"Идиоти, свиње", мрмљао је Бернард Маркс у себи, идући ходником ка лифту.
"А сада - такав је напредак остварен - старци раде, старци се паре, старци немају
времена, немају предаха од задовољстава, ни трентука да седну и почну размишљати - а ако
се неким несрећним случајем у чврстој материји њихових забава и разјапи таква једна
пукотина времена, ту је увек сома, изванредна сома, пола грама за полупразник, пун грам за
викенд, два грама за пут до чарног Оријента, три за тамну вечност на Месецу; а кад се одатле
врате, нађу се на другој страни пукотине, сигурни на чврстом тлу свакодневног рада и
забаве, трче од тактилоскопа до тактилоскопа, од једне пнеуматичне девојке до друге, од
терена за елекромагнетски голф до..."

"Бежи, девојчице", повика бесно Д. Ц. "Бежи, дечко! Зар не видите да је Његово
фордство заузето? Идите негде другде да се играте еротичних игара."
"Сирота деца!" рече Управљач.
Лагано и величанствено, уз тихо зујање машинерије, конвејери су се кретали напред,
тридесет и три центиметра на сат. У црвеној тами блистали са безбројни рубини.

4.

I

Лифт је био препун мушкараца који тек што су били изишли из Алфа свлачионице;
Ленину дочека мноштво пријатељских наклона и осмеха. Она је била омиљена у свом кругу
и готово са сваким од њих је већ провела једну ноћ у овој или оној прилици.

Дивни су то младићи, мислила је узвраћујући им поздраве. Дивни младићи! Штета,
само, што су Џорџу Едзелу уши толико велике (можда су му дали коју капљицу екстракта
паратироидне жлезде више на 328. метру). А кад је бацила поглед на Бенита Хувера, није
могла а да се не сети колико је он ипак превише длакав кад се скине.
Окренувши се на другу страну, мало онерасположена сећањем на Бенитове црни и
коврџаве длаке, она спази у углу ситно мршаво тело и сетно лице Бернарда Маркса.
"Бернарде!" приђе му она. "Тебе сам тражила. " Глас јој је јасно одзвањао,
надјачавајући звук лифта у покрету. Остали се радознало осврнуше. "Хтела сам да
поразговарам с тобом о нашем плану за Њу Мексико." Крајичком ока виде Бенита Хувера
који беше зинуо од запрепашћења. То ју је нервирало. "Чуди се што га не молим да ме
поново има!" рече она у себи. Онда, наглас, топлије него икад, настави: "Толико бих волела
да одем тамо с тобом на недељу дана у јулу." (Било како било, овим је јавно показала да није
верна Хенрију. Фани је требало да буде задовољна, иако је само Бернард у питњу.) "То јест",
и она му се насмеши што је могла дражесније и значајније, "ако још желиш да ме имаш."

Бернадово бледо лице обли руменило. "Шта му је?" зачуди се она, ипак дирнута тим
чудним признањем своје моћи.
"Зар не би било боље да поразговарамо негде другде?" промуца он; видело се да му је
било незгодно.
"Као да сам му рекла нешто ружно", помисли Ленина. "Не би се више згрануо ни да
сам рекла нешто непристојно - да сам га упитала ко му је мајка, или тако нешто."
"Мислим, овде је пуно света..." збуњеност га је гушила.

26