Page 28 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Ленин смех је био искрен и савршено незлобив. "Баш си смешан!" рече она.
Најискреније је мислила да је смешан. "Рећи ћеш ми недељу дана унапед, хоћеш?" настави
она променивши тон. "Идемо Плавом пацифичком ракетом, зар не? Она креће с куле на
Черинг-Т1, је ли тако? Или са Хемпстеда?"

Пре него што је Бернард стигао да одговори, лифт се заустави.
"Кров!" чу се пискав глас.

Лифт-бој је било једно ситно мајмунолико створење одевено у црну блузу Епсилон-
минус полуимбецила.
"Кров!"
Он отвори врата лифта. Топли дах сунчаног поподнева натера га да се стресе и
затрепће. "Ооо, кров!" понови он усхићено. Изгледало је као да се нагло и радосно пробудио
из мрачне и уништавајуће обамрлости. "Кров!"
Он подиже главу према лицима својих путника и насмеши им се с неким псећим
дивљењем и ишчекивањем. Разговарајући и смејући се међу собом, они изиђише на светлост.
Лифт-бој погледа за њима.
"Кров?" рече још једном, упитно.

Уто зазвони звоно, а звучник на таваници лифта поче, врло благим али и врло
заповедничким тоном, да издаје своја наређења.

"Доле", рече звучник, "доле. Осамнаести спрат. Доле, доле. Осамнаести спрат. Доле,
до..."
Лифт-бој залупи врата лифта, притисну дугме и сместа пропаде у зујави сумрак
бунара, сумрак своје уобичајене обамрлости.
На крову је било топло и сунчано. Брујање хеликоптера у пролазу успављивало је
летње поподне; а дубљи тон ракетних авиона који су, невидљиви, прелетали сјајним небом
на висини од пет-шест миља у млаком ваздуху је личило на миловање. Бернард Маркс
удахну дубоко. Погледа у небо, пређе очима по хоризонту и најзад спусти поглед на
Ленинино лице.

"Диван дан!" Глас му је мало подрхтавао.
Она му се осмехну са изразом најдубљег разумевања. "Савршен за голф с баријерама",
одговори одушевљено. "Сад морам на хеликоптер, Бернарде. Хенри се љути ако га оставим
да чека. А за оно ми јави на време." Махнувши руком, она отрча широким равним кровом до
хангара. Бернард је стајао и посматрао севање белих чарапа које се све више удаљавало,
поцрнела колена како се еластично савијају и исправљају, савијају и исправљају, савијају и
исправљају, и блаже њихање тесно припијеног ребрастог сомотског шортса испод
тамнозелене блузе. На лицу му се видео израз бола.
"Стварно згодна", рече снажан и ведар глас иза њега.
Бернард се трже и осврте. Према њему је зрачило буцмасто црвено лице Бенита
Хувера - зрачило очигледном срдачношћу. Бенито је био непроменљиво добродушан. За
њега се говорило да би могао проживети цео живот а да и не погледа сому. Злоба и лоше
расположење од којих су други морали да се спасавају узимајући сому њега нису никад
обузимали. За Бенита је стварност увек била испуњена радошћу. "И пнеуматична, и те како
пнеуматична!" Затим, променивши тон: "Ама, шта је то с тобом? Збиља си нешто невесео!
Добро би ти дошао један грам соме." Бенито завуче руку у десни џеп панталона и извуче
једну бочицу. "Један кубни центиметар лечи десет црних... Е, шта је?"

Бернард се беше нагло окренуо и отрчао.

27