Page 48 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

пружала трака зеленила - река и њена поља. На прамцу тог каменог брода у средини мореуза,
наизглед као његов део, стајали су геометријски уобличени изданици голе стене - пуебло
Малпаис. Блок изнад блока, у спратовима од којих је сваки био мањи од претходног, високе
куће су се уздизале у плаво небо као степенасте и зарубљене пирамиде. У њиховом подножју
је лежала гомила ниских зграда, лавиринт зидова, с три стране су се у долину рушили стрми
зидови провалија. Неколико стубова дима се пело усправно у мирни ваздух и тамо се губило.
"Чудно", рече Ленина. "Врло чудно." То је била уобичајена реч осуде. "Не допада ми
се. Не допада ми се ни овај." Она показа прстом на Индијанца који је био одређен да их
одведе у пуебло. На њено мишљење је, очигледно, било одговорено равном мером; и сама
леђа Индијанчева, док је ходао испред њих, била су непријатељски расположена, мргодно
презирна.

"Поред тога", спусти она глас, "он смрди."
Бернард није ни покушао да порекне. Продужише стазом.
Одједном се учини да је цео ваздух оживео и почео да пулсира, да пулсира неуморним
ритмом крвотока. Горе, у Малпаису, бубњали су бубњеви. Њихове ноге прихватише ритам
тог тајанственог срца; корак им се убза. Стаза их доведе до подножја стрмине. Ивице великог
брода - месе надносиле су се, у својој висини, над њима, три стотине стопа до горњег
наслона лађе.
"Волела бих да смо могли да пођемо хеликоптером", рече Ленина, с мржњом
подигавиши поглед на равно чело стене. "Мрзим да идем пешке. Човек се, уз то, осећа тако
мали кад је у подножју брда."

Један део пута пређоше у сенци месе, обиђоше избочину, и тамо одједном се, у
излоканој удолини, појави пут који је водио уз лествице за палубу. Они почеше да се пењу.
Стаза је била врло стрма и ишла у цикцак од једне до друге стране јаруге. Ударање бубњева
се понекад једва чуло, а понекад као да је долазило одмах иза првог угла.

Кад су стигли до половне пута, један орао пролете толико близу да им ветар који су
дигла његова крила дуну хладноћу у лице. У пукотни стене лежала је гомила костију. Све је
било чудно до мучнине, а Индијанац је све јаче смрдео. Најзад изронише из јаруге на сунце.
Врх месе је био глатка камена палуба.
"Као кула на Черинг-Т", примети Ленина... Али није јој се дало да дуго ужива у свом
открићу ове утешне сличности. Бат меких корака натера их да се окрену. Голи од грла до
пупка, мрких тела избразданих белом бојом ("као игралишта за тенис на асфалту",
објашњавала је касније Ленина), лица нељудских од скерелетних, црних и окер шара, два
Индијанца дотрчаше стазом. У црну косу били су им уплетени комади лисичјег крзна и траке
црвеног фланела. Огртачи од ћурановог перја лепршали су им на раменима; око глава су им
у свим бојама блештале огромне перјане дијадеме. При сваком њиговом кораку чуло се
бренчање и звект њихових сребрних наруквица, њихових тешких огрлица од костију и
тиркизних бобица. Приближавали су се без речи, трчећи нечујно у мокаснима од јелене
коже. Један је држао перјаницу; други је у свакој руци носио нешто што је, овако издалека,
личило на три или четири комада дебелог ужета. Једно уже се уви на застрашујући начин и
Ленина одједном виде да су то змије.

Све су се више приближавали; њихове тамне очи су је гледале; али ничим нису
одавали да су је приметили, ни најмање знака да су је видели или да су свени њеног
постојања. Змија која се увијала опусти се и настави млитаво да виси заједно са осталим. Два
човека прођеше.
"Ништа ми се ово не допада", рече Ленина. "Ништа."

47