Page 47 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

канцеларије, замишљао је себе како се храбро одупире, како стоички и без речи прихвата
мучење. Директорове претње су га час одушевљавале, час подстицале да се осећа већим од
своје природне величине. Но то је било зато, како се тек сада уверио, што те претње није
схватио озбиљно; није веровао да ће Д. Ц. у критичној ситуацији учинити било шта. Сада кад
је изгледало да ће се претње обистинити, Бернард је премирао од страха. Од оног стиоцизма,
оне теоретске храбрости, није остало ни трага.
Беснео је на самог себе - будало блесава! - на директора - какав подлац што му није
пружио још једну шансу, ту шансу коју је увек намеравао да искористи. А сад Исланд,
Исланд...
Ленина затресе главом: "Време прошло и будуће моју душу страшно муче", наведе
она хипонопедијску изреку. "Уз грам соме све се реши: садашње се време смеши."
На крају га је наговорила да узме четири таблете соме. Пет минута касније, корење и
плодови беху збрисани, цвет садашњице беше процветао сав ружичаст. Стиже им порука да
је, по управниковом наређењу, стигао чувар резервата и да их чека на крову са својим
хеликоптером. Они се сместа одвезоше лифтом до крова. Један мулат у гама-зеленој
униформи поздрави војнички и одрецитова јутарњи пограм обиласка.

Поглед из птичје преспективе на десет-дванаест највећих пуебла, затим атерирање у
долини Малпајс, на ручак. Тамошња излетничка кућа је удоба, а горе, у пуеблу, дивљаци
вероватно славе своје летње свечаности. Биће најбоље да ту и преноћимо.

Они заузеше своја места у кабини и хеликоптер узлете. Десет минута касније
прелазили су границу која је делила цивилизацију од дивљине. Узбрдо и низбрдо, преко
сланих и пешчаних пустиња, кроз шуме, у љубичасту дубину кањона, преко литица,
планинских врхова и платоа месГ, текла је жичана ограда, неумољива права линија,
геометријски симбол победничке људске сврхе. А у њеном подножју, ту и тамо, по који
мозаик белих костију, по који још неиструлели леш, таман на црвенкастом тлу, обележавао је
место где су јелен или биво, пума или бодљикаво прасе или којот, или прождрљиви орлови
лешинари, привучени воњем мрше, и згромљени, рекло би се, неком песничком правдом,
пришли преблизу смртоносним жицама.
"Не могу да схвате", рече пилот у зеленој униформи, показујући прстом костуре на
земљи и испод њих. "Неће никад ни схватити", додаде и насмеја се, као да је на неки начин
постигао личну победу над животињама које је убила електрична струја.

Бернард се такође насмеја; после два грама соме, достека је због нечега изгледала
духовита. Насмеја се, а онда, готово сместа, заспа; и тако уснуо, био је пренесен изнад Таоса
и Тесука; изнад Намбе, Пикуриса и Похоакеа; изнад Сија и Кочитија; изнад Лагуне, Акоме,
Зачаране Месе, изнад Суњија, Сиболе и Охокалиенте, и најзад се пробуди; хеликоптер је
стајао на земљи, Ленина уносила кофере у малу четвртасту кућу, а Гама-зелени мулат
разговаро неразумљивим језиком с једним младим Индијанцем.

"Малпаис", објасни пилот док је Бернард излазио. "Ово је излетничка кућа. После
подне дивљаци имају свечаност са играњем, горе у пуеблу. Повешће вас овај." Он показа
прстом на мргудног младог дивљака. "Биће смеха." Он се искези. "Све што раде смешно је."
На то се попе у хеликоптер и упали моторе. "Враћам се сутра. И без бриге", додаде храбрећи
Ленину, "потпуно су питоми; ништа вам неће учинити. Имају они добро искуство с гасним
бомбама и сада знају да не смеју да изводе." Смејући се и даље, он укљичи елисе, притисну
папучицу за гас и нестаде

7.

Меса је била налик на брод заустављен бонацом у теснацу прашине боје лављег крзна.
Канал је вијугао између стрмих обала, а од једног до другог зида, преко долине се укосо

46