Page 46 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Ко се дотакне жице, остане на месту мртав", свечано објави управник. "Из резервата
за дивљака нема бежања."
Реч 'бежање' била је сугестивна. "Мислим", рече Бернард, придижући се са столице,
"да би требало да пођемо." Црна иглица је трчкала, прави инсект, грицкала време, јела му
новац.
"Нема бежања", понови управник и покретом руке му даде знак да седне; а пошто још
није био потписао дозволу, Бернарду није ништа друго преостало него да га послуша. "Они
који се роде у резервату - а ви имајте у виду, драга - госпођице", додаде он, скардено јој се
церећи у лице и спуствиши глас до непристојног шапат, "имајте у виду да се у резервату деца
још и данас рађају, јесте, заиста рађају, ма колико то одвратно било..." (Надао се да ће његова
прича на срамотну тему нагнати Ленину да поцрвени; али она се само насмеши с претворном
бистрином: "Ма, није могуће!" Разочаран, управник поче из почетка.) "Понављам, они који
се роде у резевату осуђену су да у њему и умру."

Осуђени да умру... Децилитар колоњске воде на сваки минут. Шест литара на сат.
"Мислим", поново покуша Бернард "да би требало..."
Нагнувиши се према њима, управник куцну кажипрстом по столу. "Питате ме колико
људи живи у резервату? А ја вам одговарам" - победоносно - "ја вам одговарам да не знамо.
Можемо само да нагађамо."
"Ма, није могуће."
"Драга госпођице, могуће је."

Шест пута двадесет четири - не, тачније ће бити шест пута тридесет шест. Бернард је
био блед; тресао се од нестрпљења. Али тутњава се неумољиво настављала.
"...око шездесет хиљада Индијанаца и мелеза... потпуни дивљаци... наши инспекори
поверемно обилазе... иначе немају додира са цивилизованим светом... још се придржавају
својих огавних навика... брак, ако знате шта је то, драга госпођице; породица... никакве
обраде... чудовишне предрадсуде... хришћанство, тотемизам, обожавање предака... мртви
језици, као што су суњи, шпански и атапаскански... пуме, бодљикава прасад и остале дивље
звери... заразне болести... свештеници... отровни гмизавци..."
"Ма, није могуће?"

Најзад се спасоше. Бернард се сјури до телефона. Брже, брже; али требало му је
готово три минута док је добио везу са Хелмхолцом Вотсоном. "Могли смо већ бити међу
дивљацима", пожали се он. "Проклети неспособњаци!"
"Узми грам", предложи Ленина.

Он одби; више је волео да остане при свом гневу. И најзад, хвала Форду, доби везу, и,
да, Хелмхолц на телефону; Хелмхолц, коме он објасни шта се десило и који обећа да ће
сместа отићи, сместа, и затворити славину, јесте, сместа, али који искористи ову прилику да
му каже шта је Д. Ц. синоћ рекао, јавно...

"Шта? Тражи ми замену?" Бернардов глас је давао ужасну патњу. "Значи, решено је?
Је ли помињао Исланд? Кажеш јесте? Форда му! Исланд..." Он спусти слушалицу и поново
се окрете Ленини. Лице му је било бледо, израз крање утучен.

"Шта се десило?" упита она.
"Шта се десило?" Он се стропошта у фотељу. "Шаљу ме на Исланд."

У прошлости се често питао како би изгледало бити подвргнут (без соме, без икаквог
ослонца сем својих унутрашњих снага) каквом великом суђењу, каквом болу, каквом
прогањању; чак је жудео за недаћама. Непуну недељу дана пре тога, у директоровој

45