Page 49 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Још јој се мање допало оно што ју је чекало у улазу у пуеблу где их њихов водич
остави и пође унутра по даља упуства. Прљавштина, пре свега, гомила ђубрета, прашина,
пси, муве. Лице јој се згрчи у гримасу гађења. Она стави марамицу под нос.

"Али како могу овако да живе?" избаци она гласом пуним срџбе и неверице. (То је
било нешто немогућно.)
Бернард филозофски слеже раменима. "Било како било", рече он, "они тако живе већ
пет или шест хиљада година. Вероватно су се досад већ навикли."

"Али Форду је чистоћа најдража", наваљивала је она.
"Јесте, али цивилизација је стерилизација", насави Бернард, завршавајући ироничним
тоном другу хипнопедијску лекцију из основа хигијене. "Али ови људи не знају за Форда;
нису цивилизовани. Што значи да нема сврхе..."

"Оо!" Она га зграби за руку.
"Гледај."

Један Индијанац, готово го, силазио је врло споро лествицама с терасе на првом
спрату оближње куће - пречагу по пречагу, с дрхтавом смотреношћу дубоке старости. Лице
му је било црно и дубоко изборано, као маска од опсидијана. Безуба уста беху одавно упала.
У угловима усана са обе стране браде неколико дугих седих чекиња блистало је на позадини
од тамне коже. Дуга неуплетена коса висила му је око лица у седим чуперцима. Тело му је
било повијено и измршало до костију, готово безмесно. Силазио је врло споро,
заустављајући се на свакој пречаги пре него што би се усудио да учини нови корак.

"Шта му је?" прошапта Ленина. Очи су јој биле разрогачене од ужаса и запрепашћења.
"Стар је, ето шта му је", одговори Бернард што је безбрижније могао. Он је такође био
потресен; али трудио се да остане миран.
"Стар!" понови она. "Па и директор је стар; много људи је старо; ипак нису овакви."

"То је зато што им не допуштамо да буду такви. Чувамо их од болести. Вештачки им
одржавамо унутрашња лучења у равнотежи коју су имали у младости. Не допуштамо да им
однос између калцијума и магнезијума падне испод нивоа који су имали у тридесетој години.
Дајемо им трансфузије младе крви. Стално им подстичемо метаболизам. Па, разуме се, не
изгледају овако. Делом", додаде он, "зато што ни већина ни издалека не доживи старост ове
сподобе. До шездесете године неоштећена младост; она крц! и готово."

Али Ленина није слушала. Посматрала је старца. Он је силазио споро, споро. Ноге му
додирнуше земљу. Он се окрете. Дубоко утонуле испод лукова обрава, очи су му још биле
необично сјајне. Затим он полако, погрбљен, отхрама поред њих и изгуби се.

"Па ово је страшно", прошапта Ленина. "Језиво. Није требало да долазимо овамо."
Она потражи сому у џепу - али само да би приметила да је, мимо сваког обичаја, заборавила
бочицу у излетничком дому. Бернардови џепови су такође били празни.

Ленини није преостало ништа друго него да се ужасима Малпаиса супростави
голорука. А он је сколише брзо и у гомилама. Призор двеју младих жена које су довеле своју
децу нагне је да поцрвени и окрене главу. Никад у животу није видела ништа до те мере
непристојно. Да ствар буде још гора, Бернард је, уместо да тактично оћути, почео да
отворено коментарише ту одвратну живородну сцену. Стидећи се, сад кад је дејство соме
било прошло, слабости коју је показао тог јутра у хотелу, трудио се више него обично да се
покаже јаким и неконформистом.
"Како дивно присан однос", рече он, смело прекорачујући све границе. "Колику тек
јачину осећања мора да изазива! Често мислим да нам нешто недостаје зато што нисмо

48