Page 71 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

mladosti, projuriv{i kroz ljubi~asta, plava i zelena podru~ja spektra u nekoliko kratkih milijardi godina, da bi se
sada uspokojila u postojanoj zrelosti nezamislive du`ine. Sve {to je ve} minulo nije predstavljalo ni hiljaditi deo
onoga {to je tek trebalo do}i; istorija ove zvezde jedva da je i po~ela.
Kapsula je prestala da se okre}e; veliko crveno sunce le`alo je pravo pred njim. Iako nije postojao ose}aj
kretanja, Boumen je znao da je jo{ u vlasti one kontroli{u}e sile koja ga je dovela ovde iz okoline Saturna.
Svekolika nauka i in`enjersko ume}e Zemlje izgledali su sada beznade`no primitivni u pore|enju sa mo}ima koje
su ga nosile ka nekoj nezamislivoj sudbini.
Zurio je u nebo pred sobom, upiru}i se da razabere odredi{te ka kome je hitao - mo`da neku planetu
koja kru`i oko velikog sunca. Ali nije postojalo ni{ta {to bi se odlikovalo vidljivim diskom ili izuzetnom sjajno{}u;
ako je i bilo planeta koje su ovde orbitirale, on ih nije mogao uo~iti spram zvezdanog zale|a.
A onda je zapazio kako se ne{to neobi~no zbiva na samom rubu sun~evog grimiznog diska. Pojavio se
beli sjaj koji se brzo poja~avao; zapitao se da li mo`da prisustvuje jednoj od onih iznenadnih erupcija, ili bleskova,
koja remete ve}inu zvezda s vremena ne vreme.
Svetlost je postajala blistavija i plavlja; po~ela je da se razliva du` ruba sunca, ~ije su kao krv crvene boje
stale naglo da blede zbog toga. Gotovo izgleda, re~e Boumen u sebi, osmehnuv{i se na besmislenost te pomisli,
kao da posmatram izlazak sunca - na suncu.
Tako je odista i bilo. Iznad raspaljenog obzorja po~elo je da se uspinje ne{to ne ve}e od zvezde, ali toliko
blistavo da se nije moglo neposredno posmatrati. Ta puka ta~ka plavo-bele sjajnosti, sli~na elektri~nom luku,
kretala se neverovatnom brzinom preko pro~elja velikog sunca. Mora da se nalazila veoma blizu svog d`inovskog
sadruga, jer neposredno ispod nje, vu~en njenim gravitacionim privla~enjem, uzdizao se plameni stub visok
hiljadama milja. Izgledalo je kao da to plimski talas ognja ve~no nastupa polutarom zvezde, uzaludno se upiru}i
da dostigne `e`enu prikazu na nebu.
Ta~kica u`arenosti mora da je bila beli patuljak - jedna od onih neobi~nih, plahovitih, malih zvezda, ne
krupnijih od Zemlje, ali i sa milion puta ve}om masom. Ovakvi neprimereni zvezdani parovi nisu bili retki; ali
Boumen nikada ni u snu nije pomislio da }e jednoga dana videti takav par vlastitim o~ima.
Beli patuljak prevalio je gotovo polovinu diska svog parnjaka - mora da mu je za punu orbitu bili
potrebno samo nekoliko minuta - kada je Boumen kona~no pouzdano ustanovio da se i sam kre}e. Pred njim,
jedna od zvezda hitro je dobijala na sjajnosti i stala da se pomera u odnosu na zale|e. Mora da je posredi bilo
neko malo, obli`nje telo - mo`da svet ka kome je putovao.
Sustigao ga je neo~ekivano brzo - i on tada shvati da to nije nikakav svet.
Re{etkasta metalna mre`a prigu{enog sjaja stala je da izranja niotkuda sve dok nije ispunila nebo.
Ra{trkana po njenoj povr{ini velikoj kao kakav kontinent, nalazila su se ustrojstva prostrana poput gradova, ali
koja kao da su bila ma{ine. Oko mnogih me|u njima bilo je okupljeno mno{tvo manjih objekata, razvrstanih u
pravilne redove i stubove. Boumen je pro{ao nekoliko tih skupina pre no {to je shvatio da su to flote svemirskih
brodova; leteo je izdan d`inovskog orbitalnog parkirali{ta.
Budu}i da nije bilo poznatih objekata posredstvom kojih bi mogao da proceni razmere prizora {to je
promicao pod njim, bilo je gotovo nemogu}e pretpostaviti veli~inu plovila koja su tu po~ivala u prostoru. Ali
svakako su bila ogromna; du`ina nekih me|u njima mora da je dostizala mnogo milja. Javljala su se u mno{tvu
razli~itih oblika - kao kugle, izlomljeni kristali, vitke olovke, ovoidi, diskovi. Ovo je jama~no jedno od sastajali{ta za
zvezdanu trgovinu.
Ili je bilo - mo`da pre milion godina. Jer Boumen nigde nije uspeo da uo~i nikakav znak delatnosti; ovaj
prostrani kosmodrom bio je podjednako mrtav kao i Mesec.
Znao je to ne samo po odsustvu bilo kakvog kretanja, nego i po tako nepogre{ivim znacima kao {to su
veliki procepi u metalnoj pau~ini koji su nastali pri strelovitim udarima asteroida, jama~no pre mnogo eona. Ovo,
dakle, vi{e nije bilo parkirali{te, ve} kosmi~ki vozni otpad.
Proma{io je za nebrojano vekova njegove tvorce; shvativ{i to, Boumen oseti kako mu se srce ste`e. Iako
nije znao {ta da o~ekuje, bar se nadao da }e sresti neku inteligenciju sa zvezda. Sada je izgledalo da je prekasno
za to. Bio je uhva}en u jednu drevnu, automatsku zamku, postavljenu iz nekog neznanog razloga, koja je i dalje
dejstvovala, iako su njeni tvorci odavno i{~ezli. Hitnula ga je kroz Galaksiju i odbacila ga (zajedno sa jo{ koliko
drugih?) na ovo nebesko Sarga{ko more, gde ga je ~ekala skora smrt kada mu ponestane vazduha.
Uostalom, bilo bi nerazumno vi{e i o~ekivati. Ve} je imao prilike da vidi ~udesa zbog kojih bi mnogi ljudi
bili spremni da `rtvuju `ivote. Na um mu pado{e mrtvi sadruzi; on nije imao nikakvog razloga da se `ali.
A onda je zapazio da kosmodrom olupina i dalje hita kraj njega nesmanjenom brzinom. Ve} je promicao
povrh njegovih prirubnih predela; najzad, minula mu je i krzava ivica, tako da vi{e nije delimi~no zaklanjao zvezde.