Page 67 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Usledila je dugotrajna pauza, a onda su zapazile kako se ne{to spu{ta ka njima iz broda koji je orbitirao.
Stale su da prebiraju po svojoj memoriji, da bi potom logi~ka kola donela odluku, saglasno uputstvima dobijenim
veoma davno.
Pod hladnom svetlo{}u Saturna, Zvezdane dveri probudi{e svoje usnule mo}i.

39. U OKO
'Otkri}e' je izgledalo potpuno isto kao i onda kada ga je poslednji put video iz svemira kako pluta na
lunarnoj orbiti dok Mesec zaprema polovinu neba. Mo`da je ipak postojala jedna tanana promena; nije mogao
biti siguran, ali kao da su zbog duge izlo`enosti neposrednom Sun~evom zra~enju pomalo izbledeli spoljnji natpisi
koji su obja{njavali svrhu raznih otvora, veza, uti~nica i spojnica.
Sunce je sada predstavljalo nebesko telo koje nijedan ~ovek ne bi prepoznao. Bilo je odve} sjajno da bi
bilo zvezda, ali se u taj maju{an disk ipak moglo pravo gledati bez ikakve neprijatnosti. Uop{te nije zra~ilo toplotu;
kada je Boumen izlo`io svoju ruku bez rukavice skafandra njegovim zracima koji su se slivali kroz prozor svemirske
kapsule, ni{ta nije iskusio na ko`i. Bilo je isto kao da je probao da se ogreje na mese~ini; ~ak ga ni strani predeo
pedeset milja ispod nije tako `ivo podse}ao na udaljenost od Zemlje.
Sada je napu{tao, mo`da poslednji put, metalni svet koji je bio njegov dom toliko meseci. ^ak i ako se on
nikada ne bude vratio, brod }e nastaviti da obavlja svoje zadatke, emituju}i na Zemlju podatke o~itane sa
instrumenata, sve dok ne do|e do nekog kona~nog, katastrofalnog kvara u njegovim vodovima.
A ako se ipak vrati? Pa, u tom slu~aju, mogao je da pre`ivi, pa ~ak i da sa~uva zdrav razum, jo{ nekoliko
meseci. Ali to je bilo sve, zato {to su hibernacioni sistemi postali beskorisni bez ra~unara koji bi ih nadzirao.
Nikako nije mogao opstati dok 'Otkri}e II' ne stigne do Japeta kroz ~etiri ili pet godina.
No, ostavio je sve te misli za sobom, dok se zlatni srp Saturna dizao na nebu ispred. U svekolikoj istoriji on
je bio jedini ~ovek koji je imao prilike da vidi ovaj prizor. Svim ostalim o~ima Saturn je uvek pokazivao svoj sasvim
osvetljen disk, potpuno okrenut ka Suncu. Sada je predstavljao vitki luk, sa prstenovima koji su obrazovali tanu{nu
liniju {to se pru`ala preko njega - poput strele koja je upravo trebalo da bude odapeta u lice samog Sunca.
Tako|e u liniji prstenova nalazila se svetla zvezda Titana, kao i slaba{nije iskre drugih meseca. Pre
polovine ovog stole}a ljudi }e ih sve posetiti; ali on nikada ne}e doznati kakve se tamo tajne nalaze zapretane.
O{tra granica slepog, belog oka hitala je ka njemu; valjalo je prevaliti jo{ samo stotinu milja, {to je
zna~ilo da }e biti povrh svog odredi{ta za manje od deset minuta. Po`eleo je da dozna da li njegove re~i sti`u do
Zemlje, udaljene sada sat i po brzinom svetlosti. Bila bi to prava ironija ako bi, usled nekog kvara u prenosnom
sistemu, on zamukao i ukoliko zbog toga niko nikada ne bi saznao {ta mu se dogodilo.
'Otkri}e' je i dalje predstavljalo blistavu zvezdu na crnom nebu visoko gore. Stekav{i brzinu tokom
spu{tanja, on je hitao napred, ali uskoro }e ga ko~ioni mlaznici kapsule usporiti i brod }e odjezditi sa vidika -
ostaviv{i ga samog na ovoj ble{tavoj ravnici sa tamnom tajnom u njenom sredi{tu.
Blok od abonosa uspinjao se povrh obzorja, zaklanjaju}i zvezde ispred. Okrenuo je kapsulu za sto
osamdeset stepeni i upotrebio puni pogon da smanji orbitalnu brzinu. U duga~kom, blagom luku stao je da se
spu{ta ka povr{ini Japeta.
Na nekom svetu sa sna`nijom gravitacijom, takav manevar predstavljao bi ~isto tra}enje goriva. Ali ovde
je svemirska kapsula te`ila svega nekoliko funti; na raspolaganju mu je stajalo nekoliko minuta lebdenja pre no {to
bi opasno ugrozio zalihe, te tako ostao nasukan, bez ikakve nade u povratak ka 'Otkri}u' koje je i dalje orbitiralo.
No, te{ko da i taj povratak predstavlja neku su{tinsku razliku...
I dalje se nalazio na visini ve}oj od pet milja i pravo se spu{tao ka ogromnoj, crnoj masi koja se u svom
geometrijskom savr{enstvu uzdizala na jednoli~noj ravnici. Bila je u podjednakoj meri li{ena pojedinosti kao i
ravna, bela povr{ina ispod; sve do sada nije, u stvari, shvatao koliko je ona uistinu velika. Na Zemlji je bilo tek
nekoliko pojedina~nih zdanja koja su bila toliko ogromna; precizne merne fotografije koje je snimio ukazivale su
na visinu od gotovo dve hiljade stopa. A koliko se moglo proceniti, razmere monolita bile su u dlaku iste kao i kod
MNT-1 - ponovo se javio onaj ~udan odnos 1:4:9.
"Sada sam udaljen samo tri milje i dr`im se visine od ~etiri hiljade stopa. I dalje nema nikakvog znaka
aktivnosti - ni{ta ni na jednom od istrumenata. Pro~elja izgledaju savr{eno ravna i ugla~ana. Svakako bi se
o~ekivala bar nekakva o{te}enja od meteorita posle sveg minulog vremena!
A nema ni nekih ostataka na... mislim da bi se to moglo nazvazi 'krov'. Tako|e ne postoji nikakav otvor.
Nadao sam se da }e mo`da biti nekakav ulaz...