Page 70 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

slaba{no vidljive pruge tu i tamo du` vitkog trupa, bilo je te{ko usredsrediti pogled na njih; izgledalo je da objekat
vibrira, ili da se mo`da vrti, veoma velikom u~estalo{}u.
Bio je za{iljen sa oba kraja, a nije se prime}ivao nikakav trag pogona. Samo je jedna stvar u vezi sa njim
bila poznata ljudskim o~ima, a to je bila boja. Ako je posredi uistinu materijalan artefakt, a ne opti~ka varka, onda
su njegovi tvorci mo`da delili jedno od ose}anja sa ljudima. Ali svakako nisu delili i njihova ograni~enja, zato {to
je izgledalo da je vreteno na~injeno od zlata.
Boumen okrenu glavu da bi posredstvom sistema za osmatranje pozadi pratio kako stvar nestaje iza
kapsule. Potpuno ga je prenebregla, a sada je primetio kako po~inje da se spu{ta sa neba ka jednom od onih
hiljada velikih otvora. Nekoliko sekundi kasnije i{~ezla je sa vidika, uz poslednji zlatni odblesak, zaroniv{i u
planetu. Ponovo je ostao sam, pod tim opakim nebom, a ose}anje izdvojenosti i udaljenosti od mati~nog sveta
stalo je da ga ti{ti sna`nije nego ikada ranije.
A onda shvati da i sam ponire ka {arolikoj povr{ini d`inovskog sveta, kao i da neposredno pod njim zjapi
novi pravougaoni ponor. Prazno nebo se zatvori nad njim, sat se polako zaustavi i kapsula ponovo po~e da pada
me|u beskrajnim abonosnim zidovima ka jo{ jednom udaljenom zvezdanom glu{ju. Ali sada je bio siguran da se
ne vra}a u Sun~ev sistem i u blistavom trenutku naslu}enja, koje je moglo biti potpuno la`no, on shvati {ta ovo
jama~no mora biti.
Posredi je bio svojevrstan kosmi~ki skretni~ki ure|aj koji je upravljao saobra}ajem zvezda kroz nezamislive
dimenzije prostora i vremena. Prolazio je kroz veliku Centralnu stanicu Galaksije.

42. STRANO NEBO
Daleko napred, zidovi tunela ponovo posta{e slaba{no vidljivi u prigu{enoj svetlosti koja se slivala nadole
iz nekog jo{ skrivenog izvora. A onda tama namah bi razvejana u ~asu kada si}u{na svemirska kapsula izbi na
nebo koje je blistalo zvezdama.
Vratio se u svemir koji je poznavao, ali bio mu je dovoljan samo jedan pogled da shvati kako se nalazi
svetlosnim vekovima od Zemlje. Nije ~ak ni poku{ao da razabere nako od poznatih sazve`|a koja su od po~etka
istorije bila ~ovekovi prijatelji; mo`da nijedna zvezda koja je sada sijala oko njega nikada nije vi|ena golim
ljudskim okom.
Ve}ina ih je stajala usredsre|ena u jednom blistavom pojasu, isprekidanom mestimi~no mrkim prugama
zatamnuju}e kosmi~ke pra{ine, koji je potpuno opasivao nebo. Formacija je li~ila na Mle~ni Put, ali je bila
vi{estruko sjajnija; Boumen se zapita da li je to uistinu njegova Galaksija, vi|ena iz ta~ke koja se nalazila znatno
bli`e njenom blistavom, zgusnutom sredi{tu.
Nadao se da je tako; u tom slu~aju, ne bi bio daleko od doma. Ali to je, shvatio je odmah, detinjasta
pomisao. Bio je tako nepojamno udaljen od Sun~evog sistema da je bilo sasvim svejedno da li se nalazi u mati~noj
Galaksiji ili u najudaljenijoj koja se mo`e razabrati teleskopima.
Osvrnuo se da vidi stvar iz koje je izronio - i do`iveo je novi {ok. Pod njim nije bio nikakav d`inovski svet
izlomljene povr{ine, niti duplikat Japeta. Nije bilo ni~ega - izuzev jedne mastiljaste senke spram zvetda, sli~ne
kakvim vratima koja se iz zamra~ene sobe otvaraju u jo{ mrkliju no}. Upravo kada je bacio pogled, vrata se
zatvori{e. Nisu se udaljila od njega, ve} su se lagano ispunila zvezdama, kao da je neka poderotina u samoj tvari
svemira bila zakrpljena. I tako, obreo se sasvim sam pod stranim nebom.
Svemirska kapsula lagano se okretala, donose}i mu nova ~udesa u vidno polje. Najpre je to bio savr{eno
loptast roj zvezda, koje su postajale sve zgusnutije ka sredi{tu, da bi se u samom srcu preto~ile u jednoli~an sjaj
svetlosti. Spoljnje ivice bile su mu neodre|ene - oreol sunaca koji se lagano prore|ivao, pretapaju}i se neprimetno
u zale|e udaljenih zvezda.
Ova blistava prikaza, Boumen je znao, predstavljala je zbijeno jato. Gledao je ne{to {to nijedno oko
nikada nije videlo, osim kao mrlju svetlosti u polju teleskopa. Nije mogao da se seti razdaljine od najbli`eg
poznatog jata, ali bio je siguran da nema nijednoga u krugu pre~nika od hiljadu svetlosnih godina oko Sun~evog
sistema.
Kapsula je nastavila da se lagano okre}e, obznaniv{i mu jo{ neobi~niji prizor - ogromno crveno sunce,
mnogo puta ve}e od Meseca vi|enog sa Zemlje. Boumen je mogao neposredno da ga posmatra bez ikakvih
pote{ko}a; sude}i po njegovoj boji, nije bilo vrelije od u`arenog ugljevlja. Tu i tamo, na zale|u tamnocrvenog,
pru`ale su se svetlo`ute reke - usijani Amazoni koji su krivudali hiljadama milja pre no {to bi i{~ezli u pustinjama
tog umiru}eg sunca.
Umiru}eg? Ne - bio je to potpuno varljiv utisak, proistekao iz ~ovekovog iskustva i ose}anja {to ih
izazivaju prelivi zalaska ili sjaj tinjaju}ih ugaraka. Bila je to zvezda koja je ostavila za sobom plahovite nastranosti