Page 68 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru
P. 68

Sada sam ta~no iznad njega i lebdim na razaljini od pet stotina stopa. Ne `elim da tra}im vreme, zato {to
              }e mi 'Otkri}e' uskoro biti izvan doma{aja. Spusti}u se. U svakom slu~aju, izgleda dovoljno ~vrsto - a ako bi se
              ispostavilo da nije, odmah }u se podi}i uvis.
                     Samo trenutak - ~udno..."
                     Boumenov glas zamuknu u ti{inu krajnje pometenosti. Nije bio uznemiren; doslovce nije mogao da opi{e
              ono {to je video.
                     Lebdeo ja povrh velikog, ravnog pravougaonika, duga~kog osam stotina stopa, a {irokog dve stotine,
              sazdanog od ne~ega {to je izgledalo ~vrsto kao stena. Ali sada, kao da je stao da se udaljuje od njega; u~inak je
              bio u dlaku isti kao kod jednog od onih opti~kih privida, kada, zahvaljuju}i naporu volje, izgleda da se jedan
              trodimenzioni objekat posuvratio - da su njegove bli`e i dalje strane najednom promenile mesto.
                     Upravo se to sada zbivalo sa tim ogromnim, naizgled ~vrstim ustrojstvom. Nemogu}e, neverovatno, to vi{e
              nije bio monolit koji se`e visoko iznad ravnice. Ono {to je nalikovalo na njegov krov i{~ezlo je u beskrajne dubine;
              za jedan vrtoglavi trenutak stekao je utisak da gleda u okomito okno - u pravougaoni kanal koji je prkosio
              zakonima perspektive, zato {to mu se veli~ina nije smanjivala sa udaljeno{}u...
                     Japetovo oko `mirnu, kao da je `elelo da ukloni trunku pra{ine koja ga nadra`uje. Dejvid Boumen imao
              je vremena samo za jednu prekinutu re~enicu koju ljudi, {to su ~ekali u kontroli misije, devet stotina miliona milja
              odatle i osamdeset minuta u budu}nosti, nikada ne}e zaboraviti.
                     "Stvar je {uplja... pru`a se u beskraj... i... oh, moj Bo`e!... puna je zvezda!"


                     40. IZLAZ
                     Zvezdane dveri se otvori{e. Zvezdane dveri se zatvori{e.
                     U deli}u vremena, odve} kratkom da bi se mogao izmeriri, Svemir se posuvratio i izvio iz samog sebe.
                     A onda je Japet ponovo ostao sam, kao {to je to i bio tri miliona godina - sam, izuzev jednog pustog, ali
              jo{ ne i napu{tenog broda koji je svojim tvorcima slao poruke {to su stajale potpuno izvan njihove mo}i verovanja i
              poimanja.

                     [esti deo
                     KROZ ZVEZDANE DVERI

                     41. VELIKA CENTRALA
                     Nije postojao ose}aj kretanja, ali ipak je padao ka tim nemogu}im zvezdama koje su sjale tu, u tamnom
              srcu jednog meseca. No - one se nisu uistinu tamo nalazile, bio je uveren u to. Za`alio je, sada kada je bilo
              prekasno, {to nije malo vi{e pa`nje posvetio teorijama o hipersvemiru, o transdimenzionim kanalima. Za Dejvida
              Boumena to vi{e nisu bile teorije.
                     Mo`da je monolit na Japetu bio {upalj; mo`da je 'krov' predstavljao samo privid ili svojevrsnu dijafragmu
              koja se otvorila da bi ga propustila unutra. (Ali u {ta?) Koliko je mogao da se pouzda u svoja ~ula, izgledalo je da
              okomito pada niz jedno ogromno, pravougaono okno, duboko mnogo hiljada stopa. Hitao je sve br`e i br`e - ali
              naspramni kraj nikako nije menjao veli~inu, ostaju}i neprestano na istoj razdaljini od njega.
                     Kretale su se jedino zvezde, najpre toliko polako da je moralo pro}i izvesno vreme pre no {to je shvatio da
              one izlaze iz okvira koji ih je sadr`ao. Ali nedugo potom postalo je o~igledno da se zvezdano polje {iri, kao da hrli
              ka njemu nekom nepojamnom brzinom. Ovo {irenje nije bilo jednoobrazno; izgledalo je da se zvezde u sredi{tu
              jedva i pomi~u, dok su one prema ivici ubrzavale sve vi{e i vi{e, da bi se na kraju pretvorile u pruge svetlosti
              neposredno pre no {to bi nestale sa vidika.
                     No, uvek je bilo drugh koje su dolazile na njihovo mesto, naviru}i u sredi{te polja iz nekog naizgled
              neiscrpnog izvora. Boumen se zapitao {ta bi se dogodilo ako bi neka zvezda krenula pravo ka njemu; da li bi
              nastavila da se {iri sve dok on ne bi uronio u samo pro~elje jednog sunca? No, nijedna se nije toliko pribli`ila da
              bi se mogla razabrati makar kao disk; kona~no bi sve skliznule u stranu i prelile se preko ivice svog pravougaonog
              okvira.
                     A naspramni kraj okna i dalje se nije pribli`avao. Izgledalo je gotovo kao da se zidovi kre}u zajedno sa
              njim, nose}i ga ka neznanoj sudbini. Ili je mo`da on uistinu bio nepomi~an, dok se to svemir kretao kraj njega...
                     No, najednom je shvatio da nije samo prostor ume{an u ono {to se zbiva sa njim. ^asovnik na maloj
              instrumentnoj tabli kapsule tako|e se neobi~no pona{ao.
                     Normalno su brojke na pokazatelju desetinki sekundi promicale tako brzo da ih je gotovo bilo nemogu}e
              o~itavati; sada su se, me|utim, pojavljivale i nestajale u sporim razmacima i on je mogao pratiti jednu po jednu
   63   64   65   66   67   68   69   70   71   72   73