Page 69 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

bez ikakvih pote{ko}a. Same sekunde proticale su neverovatno tromo, kao da je predstojalo potpuno zaustavljanje
vremena. Kona~no, mera~ desetinki sekundi ostade uko~en izme|u brojki pet i {est.
Pa ipak, on je i dalje mogao da misli, pa ~ak i da osmatra oko sebe, dok su abonosni zidovi promicali
pokraj njega brzinom koja je mogla imati ma koju vrednost izme|u nule i milion brzina svetlosti. Na neki na~in,
uop{te nije bio iznena|en svime ovim, niti uznemiren. Ba{ naprotiv, ispunjavalo ga je ose}anje blagog i{~ekivanja,
sli~no onome koje je iskusio kada su ga svemirski lekari testirali halucinogenim drogama. Svet oko njega bio je
neobi~an i ~udesan, ali ni~ega se nije imao bojati. Prevalio je milione milja u traganju za tajnom; a sada, izgledalo
je, tajna je hrlila ka njemu.
Pravougaonik pred njim postajao je svetliji. Blistave zvezdane pruge stale su da blede spram mle~nog
neba ~ija se sjajnost pove}avala iz trenutka u trenutak. Izgledalo je kao da svemirska kapsula hita ka sloju oblaka,
jednoobrazno obasjanom zracima nevidljivog sunca.
Izlazio je iz tunela. Naspramni kraj, koji je do sada ostajao na istoj neodre|enoj razdaljini, ni pribli`uju}i
se, niti udaljuju}i, najednom je po~eo da se pokorava normalnim zakonima perspektive. Stao je da se primi~e i da
se postojano {iri pred njim. U isto vreme, osetio je kako se kre}e nagore i u magnovenju se zapitao da li je to
mo`da propao kroz Japet, te se sada uspinje sa druge strane. Ali jo{ pre no {to je svemirska kapsula izbila na
otvoreno, shvatio je da ovo mesto nema nikakve veze sa Japetom niti sa bilo kojim drugim svetom u okviru
~ovekovog iskustva.
Nije bilo atmosfere, jer mogao je da vidi sve pojedinosti nezamu}ene i sasvim jasne do neverovatno
dalekog i ravnog obzorja. Mora da se nalazio iznad nekog sveta ogromne veli~ine - verovatno znatno ve}eg od
Zemlje. Pa ipak, uprkos njegovim razmerama, svekolika povr{ina koju je Boumen uspevao da vidi bila je sa~injena
od o~igledno ve{ta~kih segmenata ~ije strane mora da su bile miljama duga~ke. Li~ilo je na slagalicu nekog d`ina
koji se igra planetama; a u sredi{tima mnogih od tih kvadrata, trouglova i poligona zjapila su otvorena crna okna
- parnjaci ponora iz koga je on upravo izronio.
No, nebo iznad bilo je jo{ neobi~nije - a na svoj na~in i vi{e uznemiruju}e - ~ak i od neverovatnog kopna
ispod. Tamo, naime, nisu postojale zvezde; tako|e nije bilo tmastosti svemira. Razlivala se jedino mle~nost blagog
sjaja koja je stvarala utisak beskrajne udaljenosti. Boumen se prisetio opisa koji je jednom ~uo o zastra{uju}oj
antarkti~koj 'belini' - 'kao da ste u loptici za ping-pong'. Te re~i mogle su se savr{eno primeniti na ovo grozno
mesto, ali obja{njenje je moralo biti sasvim razli~ito. Nebo nije moglo predstavljati meteorolo{ko dejstvo magle i
snega; ovde je vladao potpuni vakuum.
A onda, kada su se Boumenove o~i privikle na sedefasti sjaj koji je ispunjavao nebesa, postao je svestan
jo{ jedne posebnosti. Nebo nije bilo, kao {to je pomislio na prvi pogled, sasvim prazno. Potpuno nepomi~ne i
naizgled nasumce ra{trkane, gore su se nalazile milijarde sitnih, crnih pega.
Bilo ih je te{ko razabrati, zato {to su predstavljale puke ta~kice tame, ali kada bi se jednom uo~ile, postale
bi sasvim izvesne. Podse}ale su Boumena na ne{to - ne{to toliko poznato, ali i tako bezumno, da je on odbijao da
prihvati paralelu, sve dok ga logika na to nije nagnala.
Te crne rupe u belom nebu bile su zvezde; pred o~ima kao da mu se nalazio negativ Mle~nog Puta.
Gde sam ja to, za ime Boga? - upita se Boumen; ali jo{ dok je postavljao pitanje, shvatio je da nikada
ne}e doku~iti odgovor. Izgledalo je kao da se svemir preokrenuo: ovo nije bilo mesto za ~oveka. Iako je u kapsuli
bilo prijatno toplo, najednom ga je obuzela studen i stao je da gotovo nekontrolisano drhti. @eleo je da zaklopi o~i
i da tako odagna biserno ni{tavilao koje ga je optakalo; ali to bi bio kukavi~ki ~in i on ne}e podle}i tom porivu.
Izbu{ena i plo~asta planeta lagano se okretala pod njim, ali nije bilo nikakve stvarne promene prizora.
Pretpostavljao je da se nalazi na oko deset milja iznad povr{ine, tako da bi trebalo bez te{ko}a da uo~i bilo kakav
znak `ivota. Ali ~itav ovaj svet bio je pust; inteligencija je do{la ovde, izvr{ila svoju volju na njemu i ponovo oti{la
svojim putem.
A onda je zapazio kako se na ravnici uzdi`e, dvadesetak milja ispred, pribli`no valjkasta gomila ostataka
koja je mogla predstavljati jedino olupinu nekog d`inovskog broda. Bila je odve} udaljena da bi mogao razabrati
neke pojedinosti, a i za nekoliko sekundi nestala je sa vidika, ali ipak je uspeo da uo~i slomljena rebra i metalne
plo~e prigu{enog sjaja koje su delimi~no bile olju{tene sa kostura poput kore od pomorand`e. Zapitao se koliko
ve} hiljada godina to truplo po~iva na ovoj napu{tenoj plo~i za igru dama - i kakva su stvorenja plovila u njemu
me|u zvezdama.
Potom je zaboravio na olupinu, zato {to je ne{to stalo da se pomalja povrh obzorja.
Najpre je li~ilo na pljosnati disk, ali to je bilo stoga {to je hitalo gotovo prema njemu. Kada mu se
pribli`ilo i pro{lo ispod njega, video je da je u obliku vretena i da je duga~ko vi{e stotina stopa. Iako su postojale