Page 199 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 199

Ali vratimo se na Kurta Hajnriha Himlera, načelnika Ges ta -
             poa, što znači da je držao u svojim rukama glavne poluge vlasti.
             Da  li  su  mu  lične  zasluge  donele  tako  visok  položaj?  Da  li  je
             Hitler u njemu video superiornog genija kada ga je uporedio s
             osnivačem jezuitskog Reda? Tako sigurno ne misle oni koji su ga
             poznavali jer su u njemu videli samo prosečnost.
               Da li je ta zvezda sijala tuđim sjajem? Da li je Kurt Hajnrih
             Himler, tobožnji načelnik, zaista upravljao Gestapoom i tajnim
             službama? Ko je slao milione ljudi, političke zatvorenike i Jevreje
             u smrt? Da li je to bio sinovac pljosnatog lica ili stric, bivši kano-
             nik Suda Bavarske, jedan od miljenika fon Ledočovskog, jezuit-
             ski sveštenik i visoki starešina SS-a?
               Može  izgledati  nepromišljeno,  i  čak  drsko,  tako  neoprezno
             gledati  iza  kulisa  istorije.  Predstava  se  igra  na  pozornici  koju
             obas javaju svetla sa svih strana. To je uobičajeno za svaku pri-
             redbu; i onaj koji želi da  vidi iza pozorišnih rekvizita može biti
             smatran neprijatnim i nevaspitanim.
               Bilo kako bilo, važnije je ono što je iza scene od glumaca na
             koje je pogled publike čvrsto prikovan. To je više nego očigledno
             kad proučimo te “nedodirljive” i shvatimo da nikako nisu jedna-
             ki pojedincima koje bi trebali da predstavljaju.
               To je izgleda bio slučaj i sa Himlerom. Ali zar to ne bi moglo
             da se kaže i za onoga kome je bio desna ruka, Hitlera?
               Kada smo gledali Hitlera kako gestikulira na velikom platnu
             ili ga čuli kako urla svoje histerične govore, zar nismo imali uti-
             sak da gledamo pokvareni automat? Čak i njegovi najprostiji i
             najstaloženiji  pokreti  su  nas  podsećali  na  mehaničku  lutku.  A
             tek njegove mutne i izbuljene oči, klonuli nos, nadulo lice čija se
             neuglađenost nije mogla sakriti ni onim čuvenim pramenovima
             kose i očešljanim brkovima koje kao da je zalepio ispod nozdrva.
               Da li je ovaj mrštavac sa javnih skupova zaista bio glavni -
             “pravi” gospodar Nemačke, “istinski” državnik čija je genijalnost
             trebala da okrene svet naopačke?
               Ili  je  samo  bio  loša  zamena  za  sve  to?  Marioneta  kojom  je
             neko dobro upravljao, varka za narod, huškač rulje?
               On je to sam priznao kad je rekao: “Ja sam samo glas”. M.
             Fransoa Poncet, tadašnji ambasador u Berlinu, potvrđuje da je
             198
   194   195   196   197   198   199   200   201   202   203   204