Page 199 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita

Ali vratimo se na Kurta Hajnriha Himlera, načelnika Ges ta -
poa, što znači da je držao u svojim rukama glavne poluge vlasti.
Da li su mu lične zasluge donele tako visok položaj? Da li je
Hitler u njemu video superiornog genija kada ga je uporedio s
osnivačem jezuitskog Reda? Tako sigurno ne misle oni koji su ga
poznavali jer su u njemu videli samo prosečnost.
Da li je ta zvezda sijala tuđim sjajem? Da li je Kurt Hajnrih
Himler, tobožnji načelnik, zaista upravljao Gestapoom i tajnim
službama? Ko je slao milione ljudi, političke zatvorenike i Jevreje
u smrt? Da li je to bio sinovac pljosnatog lica ili stric, bivši kano-
nik Suda Bavarske, jedan od miljenika fon Ledočovskog, jezuit-
ski sveštenik i visoki starešina SS-a?
Može izgledati nepromišljeno, i čak drsko, tako neoprezno
gledati iza kulisa istorije. Predstava se igra na pozornici koju
obas javaju svetla sa svih strana. To je uobičajeno za svaku pri-
redbu; i onaj koji želi da vidi iza pozorišnih rekvizita može biti
smatran neprijatnim i nevaspitanim.
Bilo kako bilo, važnije je ono što je iza scene od glumaca na
koje je pogled publike čvrsto prikovan. To je više nego očigledno
kad proučimo te “nedodirljive” i shvatimo da nikako nisu jedna-
ki pojedincima koje bi trebali da predstavljaju.
To je izgleda bio slučaj i sa Himlerom. Ali zar to ne bi moglo
da se kaže i za onoga kome je bio desna ruka, Hitlera?
Kada smo gledali Hitlera kako gestikulira na velikom platnu
ili ga čuli kako urla svoje histerične govore, zar nismo imali uti-
sak da gledamo pokvareni automat? Čak i njegovi najprostiji i
najstaloženiji pokreti su nas podsećali na mehaničku lutku. A
tek njegove mutne i izbuljene oči, klonuli nos, nadulo lice čija se
neuglađenost nije mogla sakriti ni onim čuvenim pramenovima
kose i očešljanim brkovima koje kao da je zalepio ispod nozdrva.
Da li je ovaj mrštavac sa javnih skupova zaista bio glavni -
“pravi” gospodar Nemačke, “istinski” državnik čija je genijalnost
trebala da okrene svet naopačke?
Ili je samo bio loša zamena za sve to? Marioneta kojom je
neko dobro upravljao, varka za narod, huškač rulje?
On je to sam priznao kad je rekao: “Ja sam samo glas”. M.
Fransoa Poncet, tadašnji ambasador u Berlinu, potvrđuje da je
198