Page 62 - George Orwell - Životinjska farma

Sredinom leta, gavran Mojsije se iznenada ponovo pojavio na farmi, posle
višegodišnjeg odsustva. Uopšte se nije promenio, i dalje ništa nije radio, i
pevao je istu pesmu o Planini slatkiša kao i uvek. Spustio bi se na prečku,

zalepršao svojim crnim krilima, i satima pričao svakome ko bi hteo da ga
sluša. „Tamo gore, drugovi,” rekao bi svečanim glasom, pokazujući ka nebu
svojim velikim kljunom „tamo gore, tačno na drugoj strani onog mračnog
oblaka koji onde vidite tamo je ona, Planina slatkiša, ta srećna zemlja gde
ćemo se mi sirote životinje zauvek odmarati od svog teškog rada!” Čak je
tvrdio daje tamo bio jednom kada je uzleteo visoko, i da je video večna polja

deteline i kolače od belog brašna, i grumenje šećera koje raste na živicama.
Mnoge životinje su mu verovale. Njihov sadašnji život je, razmišljale su one,
tegoban i oskudan; zar ne bi bilo pravedno i pošteno da negde drugde postoji
bolji svet? Međutim, bilo je teško zaključiti kakav su stav prema Mojsiju
imale svinje. Sve one su s prezirom izjavile da su njegove priče o Planini
slatkiša laži, a ipak su mu dozvolile da ostane na farmi, pa mu čak odobrile i
sledovanje od čaše piva dnevno.

Kada mu je kopito zacelilo, Bokser je radio napornije nego ikad. Zapravo,
te godine su sve životinje radile kao robovi. Pored redovnog posla na farmi, i
ponovne izgradnje vetrenjače, trebalo je izgraditi školu za mlade svinje, a
radovi su počeli u martu. Ponekad je teško bilo podneti duge sate rada bez
dovoljno hrane, ali Bokser nikada nije posustao. Ni po čemu se nije moglo
naslutiti da nema više onu snagu. Samo mu se izgled malo promenio: koža
mu je bila manje sjajna nego ranije, a njegova ogromna bedra kao da su se

smanjila. Drugi su govorili: „Bokser će se oporaviti kada nikne zelena
prolećna trava,” ali proleće je došlo a Bokser se nije ugojio. Ponekad bi na
padini ispod vrha kamenoloma, dok je naprezao mišiće vukući težinu neke
ogromne stene, izgledalo da ga na nogama održava samo jaka volja. U takvim
trenucima se videlo kako njegove usne oblikuju reči ,,Radiću vrednije”, ali

nije više mogao da ih izgovori naglas. Ponovo su ga Bendžamin i Klover
upozoravali da pripazi na svoje zdravlje, ali Bokser nije obraćao pažnju.
Bližio se njegov dvanaesti rođendan. Nije ga bilo briga šta se dešava; jedino je
želeo da sakupi dovoljnu zalihu kamenja pre nego što ode u penziju.

Jedne kasne letnje večeri, po farmi se pročulo kako se nešto dogodilo
Bokseru. Izašao je sam da odvuče tovar kamena do vetrenjače. I pokazalo se
da su glasine bile istinite. Nekoliko minuta kasnije, doletela su dva goluba sa

vešću: „Bokser je pao! Leži na boku i ne može da ustane!”

Životinje su dojurile do brežuljka na kom je stajala vetrenjača. Tamo je
ležao Bokser, kraj rude zaprežnih kola, istegnutog vrata, nemoćan čak i da