Page 65 - George Orwell - Životinjska farma

shvate šta se dešava, samo zabaciše uši i ubrzaše korak. Bokserova glava se
više ne pojavi na prozoru. Neko se, prekasno, seti da otrči napred i zatvori
kapiju sa pet zasuna; ali već sledećeg trenutka kola projuriše kroz nju i

munjevitom brzinom nestadoše na putu. Bokser više nikada nije viđen.

Tri dana kasnije objavljeno je da je uginuo u bolnici u Vilingdonu, uprkos
tome što mu je pružena sva nega koja se može pružiti konju. Skičalo je došao
da prenese vesti ostalima. On je, kako je rekao, bio s Bokserom u njegovim
poslednjim trenucima.

„Bio je to najpotresniji prizor koji sam ikada video!” reče Skičalo, podižući

papak da obriše suzu. „Bio sam pored njegove samrtničke postelje do
poslednjeg časa. A na kraju, skoro preslab da govori, šapnuo mi je na uvo da
mu je jedino žao što umire pre nego što je vetrenjača dovršena. ’Napred,
drugovi!’ šapnuo je. ’Napred u ime Pobune. Živela Životinjska farma! Živeo
drug Napoleon! Napoleon je uvek u pravu.’ To su mu bile poslednje reči,
drugovi.”

Sada se Skičalovo držanje naglo promenilo. Na trenutak je zaćutao, a

njegove sitne okice su sumnjičavo osmotrile sve prisutne pre nego što je
nastavio.

Rekao je da je čuo kako je u vreme Bokserovog odlaska kružila jedna
glupa i zlobna glasina. Neke od životinja su primetile da je na kolima koja su
odvezla Boksera pisalo „Klanica konja” i da su zaista brzopleto zaključile da
je Bokser poslat klaničaru. Skoro je neverovatno, rekao je Skičalo, da ijedna
životinja može da bude toliko glupa. Svakako, viknuo je zgroženo, uvrćući

repom i poskakujući u stranu, svi oni dovoljno dobro poznaju svog voljenog
Vođu, druga Napoleona? Ali objašnjenje je zaista bilo vrlo jednostavno. Kola
su nekada pripadala kasapinu, a kupio ih je veterinar, koji još nije obojio
stari natpis na njima. Tako je došlo da zabune.

Životinje su osetile ogromno olakšanje kada su ovo čule. A kada je Skičalo

nastavio da iznosi dodatne živopisne pojedinosti o Bokserovoj samrtničkoj
postelji, divljenja dostojnoj nezi koju je primao, i skupim lekovima koje je
Napoleon platio i ne razmišljajući o njihovoj ceni, njihove poslednje sumnje
se raspršiše i i tuga koju su osećale zbog smrti svog druga ublažena je mišlju
da je bar umro srećan.

Napoleon se i sam pojavio na sastanku sledeće nedelje ujutro i održao
kratak govor u Bokserovu čast. Nije bilo moguće, kako je rekao, vratiti

posmrtne ostatke njihovog neprežaljenog druga kako bi bili sahranjeni na
farmi, ali on je naredio da se napravi veliki venac od lovora koji je rastao u