Page 102 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Он јој пољуби руку и седе до ње.

- Уопште, видим да је твој пут испао добро - рече он.
- Да, веома - одговори Ана и поче да му прича све из почетка: своје путовање с грофицом
Вронском, долазак у Москву, случај на станици; затим исприча своје жалосне утиске, прво

према брату, па онда према Доли.
- Ја мислим да се такав човек не може правдати, па нека буде баш и твој брат - рече

Алексије Александрович строго.
Ана се осмехну. Она је разумела да је он то рекао само зато да би доказао како га никакве
родбинске везе не могу спречити да искаже своје искрено мишљење. Она је знала ту особину
свога мужа, и волела ју је.

- Мило ми је што се све добро свршило, и што си дошла - настави он. - А шта веле тамо о
новом закону с којим сам продро у Државном савету?

Ана ништа није чула о том закону, и би је стид што је тако лако могла заборавити на оно
што је за њега било тако важно.

- Овде, напротив, то је начинило много ларме - рече он смешкајући се задовољно.

Она је видела да Алексије Александрович жели да јој каже нешто пријатно за себе о тој
ствари, па га поче запиткивати наводећи га тиме да јој прича. Он јој са задовољним
смешкањем исприча о овацијама које су му због тога приредили.

- Било ми је веома, веома мило. То доказује да најзад и код нас почиње разумно и одлучно
схватање те ствари.

Пошто испи и другу чашу чаја с павлаком и хлебом, Алексије Александрович устаде и
пође у свој кабинет.
- А ти ниси нигде била? Било ти је досадно? - рече он.

- А, не! - одговори она и устаде да га испрати кроз салон до кабинета. - Шта сад читаш? -
упита га она.

- Сад читам Duc de Lille, Poésie des enfers [44] - одговори он. - Значајна књига.

Ана се осмехну као што се осмехујемо слабим странама вољених људи, узе га под руку и
испрати до врата кабинета. Знала је за његову навику, која му је постала прека потреба, да
увече чита. Знала је да и поред службених обавеза, које су му одузимале скоро све време,
сматра за дужност да прати све значајне појаве у духовној сфери. Знала је такође да га доиста
занимају политичке, филозофске и богословске књиге, а да је уметност од њега далека по
самој његовој природи, али, без обзира на то, или боље рећи због тога, Алексије
Александрович није пропуштао ништа што би било истакнуто и у тој области, сматрао за
дужност да и то чита. Знала је да Алексије Александрович у питањима политике,

филозофије или богословља понекад и сумња, и испитује, док у питањима уметности и
поезије, нарочито у музици, коју апсолутно није разумевао, има најодређенија, сигурна
мишљења. Волео је да говори о Шекспиру, Рафаелу, Бетовену; о значају нових песничких
школа, које су код њега све биле распоређене с веома јасном доследношћу.

- Е, збогом - рече она на вратима кабинета, где му је већ био припремљен штит за свећу и
боца воде покрај наслоњаче. - А ја ћу написати писмо у Москву.