Page 100 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

значај те ствари, а остали је обарају.

Јуче ми је писао Правдин...
Правдин је био познати панслависта у иностранству, и грофица Лидија Ивановна исприча
садржај његовог писма.

Затим грофица исприча и друге неприлике и интриге, сад против рада око спајања
цркава, па журно оде, јер је требало да тога дана буде још на седници једнога друштва и у

Словенском комитету.
»Све је то било у њој и пре; а зашто ја све то нисам раније видела? - рече Ана у себи. -
Или је грофица данас врло љута? А збиља је смешно: циљ јој је доброчинство, она је
хришћанка, а стално се љути и увек има непријатеља, и то непријатеља у питањима која се

тичу хришћанства и доброчинства. После грофице Лидије Ивановне дође јој пријатељица,
жена директорова, и исприча све варошке новости. У три сата оде, обећавши да ће доћи на
ручак. Алексије Александрович био је у министарству. Кад остаде сама, Ана употреби време
које јој је остало до ручка, да види како јој син руча (он је ручао засебно), да среди своје
ствари, да прочита писма и писамца којих се беше много накупило на столу, и да на њих

одговори.
Осећање безразложног стида које ју је успут мучило, и узбуђење, сасвим ишчезоше. У
обичним условима живота она се опет осећала сигурна и беспрекорна.

Са чуђењем се сећала свог јучерашњег осећања. »Шта је било? Ништа. Вронски је рекао
глупост којој је лако учинити крај, а ја сам одговорила онако како је ваљало. Мужу о томе
говорити не треба, и не смем. Говорити о томе - значило би придавати значаја ономе што

нема значаја.« Она се сети како је једном испричала мужу да јој је младић, његов чиновник у
Петрограду, скоро изјавио љубав, и како је Алексије Александрович одговорио: да свака жена
у друштву може бити изложена томе, али да се он потпуно ослања на њен такт, и никад не би
себи допустио да и њу и себе понизи тиме што би био љубоморан. »Значи, не вреди
говорити! А, хвала богу, немам ни шта да му говорим«, рече она у себи.