Page 103 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Он јој стеже руку и пољуби је.

»Ипак је он красан човек: искрен је, добар, и редак у својој струци - говорила је Ана у
себи кад се вратила у своју собу, као да га је тим речима хтела бранити пред неким који га
напада и говори да се он не може волети. - Али зашто му уши тако чудно стрче! Можда се
ошишао?...«

Тачно у дванаест, док је Ана још седела за столом за писање довршујући писмо Доли,
зачуше се одмерени кораци ногу у папучама, и Алексије Александрович приђе јој, умивен,
очешљан, и с књигом под пазухом.

- Време је, време - рече осмејкујући се некако особито, и оде у собу са спавање.
»И какво је право имао да га онако гледа?« помисли Ана сећајући се како је Вронски

погледао у Алексија Александровича.
Пошто се свуче, она уђе у собу за спавање, али на лицу јој не само да не беше оне

живахности која јој је, док је била Москви, просто бризгала из очију и из осмејка, напротив,
чинило се да се тај пламен угасио, или да је негде далек скривен.