Page 105 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Тим боље, тим боље. Дајте ми руку.

И бароница, не пуштајући Вронског, поче му причати, засипајући шалама што је говорила,
о својим последњим плановима за живот и питала га за савет.

- Он никако неће да ми да развод брака! Шта да радим? (Он - то је био њен муж). Хоћу да
поведем парницу. Шта ми ви саветујете? Камеровски, пазите на кафу, искипеће; видите да
сам ја у послу! Хтела бих парницу зато што ми је потребно моје имање. Разумете ли глупост:
ја му тобож нисам верна - рече презриво - и зато хоће да се користи мојим имањем.

Вронски је са задовољством слушао весело ћеретање лепе жене, повлађивао јој, давао јој
полушаљиве савете, и, уопште, одмах ушао у свој обичан тон којим је говорио са женама те
врсте. У његовом петроградском свету људи су се делили на две потпуно супротне врсте.

Једна, нижа врста - то су ординарни, глупи, и, што је главно, смешни људи, који верују да
муж треба да живи с једном женом с којом је венчан; да девојка треба да је невина; жена
сгидљива; човек срчан, уздржљив и одлучан; да треба васпитавати децу, зарађивати хлеб,
плаћати дугове, и томе сличне лудорије. То је била врста старинских и смешних људи. Али ту
је и друга врста људи, правих, којима они, сви они припадају, људи елегантни, лепи,
великодушни, смели, весели, који се предају свакој страсти не црвенећи, а свему осталом се

смеју.
Вронски се само у први мах био збунио утисцима из сасвим другог света, које је донео из
Москве, али убрзо, чим је завукао ноге у старе папуче, уђе опет у свој ранији, весели
пријатни свет.

Кафа се никако скува, попрска све и искипе, и начини баш оно што је и требало, то јест,
даде прилике за ларму и за смех, поли скупоцен ћилим и бароничину хаљину.

- А, сад идите, јер се никад нећете умити, а на мојој ће савести остати најглавнији
преступ који може учинити отмен човек - прљавштина. Дакле, ви ми саветујете нож под грло
мужу?

- Свакако, и то тако да ваша ручица буде близу његових усана. Он ће пољубити вашу
ручицу, и све ће се добро свршити - одговори Вронски.

- Дакле, вечерас у француском позоришту! - зашушта хаљином и оде.

Камеровски такође устаде, а Вронски, и не чекајући да он пође, пружи му руку и оде у
облачионицу. Док се он умивао, Петрицки му укратко описа свој положај, уколико се био
променио од одласка Вронског.

Новаца није имао нимало. Отац му је рекао да му више неће давати, и да неће платити
дугове. Кројач хоће да га тужи затвори, други такође прети да га затвори. Командант пука
рекао му је, ако не престане са скандалима, мора изићи из војске. Бароница му је засела као
кост у грлу, нарочито што му једнако нуди новаца; а има једна, он ће је показати Вронском,
[45]
дивна, бајна, у строго источњачком стилу, »genre робиње Ребеке разумеш«. С Беркошевим
се посвађао и Беркошев је хтео да му пошаље секунданте, али, разуме се, неће ништа бити.
Уопште, све је дивно и необично весело. Не дајући другу да се удуби појединости његовог

положаја, Петрицки му поче причати све занимљиве новости. Слушајући тако добро познате
му приче Петрицког, у стану где му је све било познато, у којем је живео три године,
Вронског обузе пријатно осећање да се враћа уобичајеном и безбрижном петроградском
животу.