Page 99 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXII

Прво лице које код куће изиђе Ани у сусрет беше њен син. Он слете пред њу низ
степенице, не марећи за опомену гувернанте, и усхићено узвикиваше: »Мама, мама!« Кад
дотра до ње обисну јој се око врата.

- Ја сам казао да је то мама! - викао је гувернанти. - Ја сам знао!
И син, исто онако као и муж, изазва у Ани осећаш налик на разочараност. Она га је

замишљала лепшим и бољим него што је био уистину. Морала се вратити стварности да би
уживала у њему онаквом какав јесте. Али и овакав какав је, био је диван с плавом коврџавом
косом, плавим очима и пуним лепим ножицама у тесно припијеним чарапама. Ана је
осећала скоро физичко задовољство у његовој близини и мажењу, и душевни мир кад би
сусрела његов простодушан, поверљив и пун љубави поглед и слушала његова наивна
запиткивања. Ана извади поклоне које су му послала Долина деца, и исприча сину како у

Москви има једна девојчица, Тања, и како та Тања зна да чита, чак учи и другу децу.
- Зар сам ја гори од ње? - упита Серјожа.

- Ти си за мене најбољи на свету.

- Ја то знам - рече Серјожа смешећи се.
Ана још не стиже да попије кафу кад јој пријавише грофицу Лидију Ивановну. Грофица

Лидија Ивановна била је висока пуна жена, болеснички жута лица и дивних, црних,
замишљених очију. Ана ју је волела, али данас као да ју је први пут видела са свима њеним
манама.

- Дакле, драга Ана, однесосте ли им маслинову гранчицу - упита грофица Лидија
Ивановна чим уђе у собу.
- Да, све је то свршено, али све то и није било тако озиљно као што смо ми мислили -

[43]
одговори Ана. - Уопште, моја belle-soeur врло је одлучна.
Грофица Лидија Ивановна, коју је занимало све оно што се ње не тиче, имала је обичај да
никад не слуша оно што је занима; она прекиде Ану.

- Јест, много је јада и несрећа у свету; а ја сам данас тако уморна.

- А зашто? - упита Ана трудећи се да прикрије осмех.
- Почињем да се замарам од узалудног ломљења копља за истину, и понекад сасвим
малаксавам. Ствар сестара (то је била једна филантропско-религиозно-патриотска установа)

била је лепо пошла, али с овом господом се ништа не може учинити - додаде грофица Лидија
Ивановна с подсмешљивом покорношћу судбини. - Они прихвате идеју, изопаче је, па после
суде о њој површно и ситничарски. Два-три човека, међу њима и ваш муж, разумеју сав