Page 108 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

I

Крајем зиме, у кући Шчербацких држан је конзилијум који је требало да реши како стоји
са здрављем Кити, и шта треба предузети да јој се поврати снага која се све више губила. Она
је боловала, и с наступањем пролећа стање јој се погоршавало. Домаћи лекар давао јој је
рибљи зејтин, па гвожђе, па лапис, али како ни прво, ни друго, ни треће није помогло, и како
је он саветовао да с пролећа оду у какву страну бању, позвали су неког чувеног лекара. Чувени

лекар, још млад и врло леп човек затражи да прегледа болесницу. Он је, како се чинило, са
особитим задовољством доказивао да је девојачка стидљивост само остатак варварства, и да
нема ничег природнијег него то да још доста млад човек прегледа младу, голу девојку.
Налазио је да је то природно зато што је то радио сваког дана, и, како се њему чинило, није
при том ништа рђаво ни осећао, ни мислио; и зато је девојачку стидљивост сматрао не само
као остатак варварства, него и као увреду за себе.

Ваљало се покорити; јер, иако су сви доктори учили у истој школи по истим књигама и
знали исту науку; иако су неки говорили да је тај чувени доктор рђав лекар, ипак се у
кнегињиној кући, и у друштву у којем се она кретала, однекуд сматрало да само тај чувени

лекар зна нешто нарочито, и да само он може спасти Кити. После пажљивог прегледа и
куцања болеснице, која је била збуњена и није знала шта да ради од стида, чувени доктор,
пошто је пажљиво опрао руке, стајао је у салону и разговарао с кнезом. Кнез се мрштио и
слушао доктора кашљуцајући. Он, у годинама човек, и паметан човек, и здрав, није веровао у
медицину, и у себи се љутио на целу ту комедију, утолико пре што је он једини потпуно
разумевао зашто је Кити болесна. »Баш је ово празан хитац«, мислио је примењујући у себи
израз из ловачког речника према чувеном доктору, и слушајући његово причање о знацима

кћерине болести. Доктор опет једва се уздржавао од израза презирања према овом старом
господину, и с муком се спуштао на његов ниво схватања. Он је знао да са старцем и не вреди
говорити, јер је у овој кући мати старешина. Пред њом је зато и хтео да проспе свој бисер. У
тај мах уђе у салон кнегиња с домаћим лекаром. Кнез се уклони, трудећи се да не покаже
колико му је смешна та комедија. Кнегиња је била збуњена и није знала шта да чини. Осећала
се пред Кити као кривац.

- Ну, докторе, решавајте нашу судбину - рече кнегиња. - Реците ми све. - »Има ли наде?«
хтеде рећи, али јој усне задрхташе и она не могаше изустити то питање. - Дакле, докторе?

- Одмах, кнегињо, док прво поразговарам с колегом, па ћу онда имати част да вам кажем
своје мишљење.

- Онда да вас оставимо?
- Како желите.

Кнегиња уздахну и изиђе.