Page 111 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

II

Одмах после докторова одласка дође Доли. Она је знала да тога дана треба да се држи
конзилијум, па, иако је скоро устала из бабиња (крајем зиме родила је девојчицу), иако је
имала и сувише својих брига и невоља, она је, оставивши дојенче и болесну девојчицу,
свратила да дозна судбину Кити, која се тога дана решавала.

- Дакле, како је? - рече улазећи у салон и не скидајући шешир. - Сви сте радосни. Без
сумње је добро?

Покушаше да јој испричају шта је доктор казао, али се показало, иако је доктор говорио
врло лепо и дуго, да се никако не да предати шта је рекао. Занимљиво је било само то да је
одлучено путовање у иностранство.

Доли и нехотице уздахну. Њена најбоља пријатељица, сестра, одлази. А њен је живот
тако тежак. Односи према Степану Аркадијевичу, после измирења, понижавали су је. Веза
коју је Ана начинила није била трајна, домаћи мир се пореметио тачно на истом месту. Није
било ничега одређеног, али Степан Аркадијевич скоро никад није код куће; новаца такође
готово никад немају; а сумња да је он изневерава, једнако је мучила Доли; она ју је додуше

терала од себе бојећи се мука љубоморе које је раније поднела. Први наступ љубоморе, који
је преживела, није се могао повратити: чак и кад би се уверила да је он вара, не би то могло
на њу тако утицати као први пут. То би је откриће само лишило породичних навика; и она је
допуштала себи да се обмањује, презирући при том њега, и још више себе, због те слабости.
Осим тога непрестано су је мучиле бриге о великој породици: час није могла да доји дете,
час би је напустила дадиља, а час би се, као ово сад, разболело које дете.

- А како су твоји? - упита мати.

- Ах, maman, ми имамо много невоље. Лили се разболела, бојим се да није шарлах.
Изашла сам још сад да видим шта је овде, а после ћу сести да не макнем од куће, ако, не дај
боже, буде шарлах.

Пошто доктор оде, изиђе стари кнез из свога кабинета, и пруживши Доли образ да га
пољуби и поразговаравши с њом, обрати се жени:

- Дакле, шта сте решиле, путујете ли? Е, а шта ћете са мном?

- Ја мислим да ти останеш, Александре - рече жена.
- Како хоћете.

- Maman, а што не би и тата пошао с нама? - рече Кити. - И њему би било пријатније а и
нама.

Стари кнез устаде и помилова Кити по коси. Она подиже главу, и осмехујући се силом
погледа у њега. Њој се увек чинило да је он најбоље разуме, иако је мало с њом разговарао.