Page 109 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Кад доктори остадоше сами, домаћи лекар поче пажљиво излагати своје мишљење, које
се састојало у томе, да постоји почетак туберкулозног процеса, али... итд. Чувени доктор га
је слушао, и у средини његовог говора погледа на свој велики златан сат.

- Тако - рече он. - Али...

Домаћи лекар с поштовањем ућута на половини речи.
- Као што знате, ми не можемо утврдити почетак туберкулозног процеса; све док се не

појаве каверне, ништа није сигурно. Али можемо сумњати. Има знакова: рђава исхрана,
раздраженост живаца и остало.
Питање је у томе: шта треба да учинимо да појачамо исхрану, кад сумњамо да постоји
туберкулозни процес?

- Али ви знате да се ту крију и морални, психички узроци - усуди се да примети домаћи
лекар с тананим осмејком.

- То се само по себи разуме - одговори чувени доктор, И погледавши опет на сат. -
Опростите, да ли је оправљен Јауски мост, или се мора обилазити около? упита он.

- А! оправљен је.

- Добро, стићи ћу за двадесет минута. Дакле, говорили смо да је питање у овоме: појачати
исхрану и умирити живце. Једно је у вези с другим, треба утицати на обоје.

- А путовање у иностранство?- запита домаћи лекар.
- Ја сам противник тих путовања у иностранство. Ево шта је: ако постоји почетак

туберкулозног процеса, што не можемо знати, онда не помаже ни путовање у иностранство.
Потребно је средство које ће појачати исхрану, а неће шкодити.
И чувени доктор изложи своје мишљење о лечењу соденском водом, чија је главна
особина очигледно била у томе да не може шкодити.

Домаћи лекар саслуша све пажљиво и с поштовањем.

- Али у корист путовања у иностранство ја истичем промену уобичајеног начина живота,
и удаљење од свега што изазива успомене. А затим... и мати би хтела - рече он.

- Тако! Е, у том случају нека иду, само да јој не нашкоде они немачки шарлатани... треба
да ме слушају... Дакле, нека иду.

Он опет погледа на сат.
- О! већ је време - и пође вратима.

Чувени доктор рече кнегињи (то му је налагало осећање пристојности) да мора још
једном видети болесницу.

- Како! Још један преглед! - узвикну мати уплашено.

- А не, потребне су ми само неке појединости, кнегињо.
- Изволите.

И мати у пратњи лекара уђе у салон где је била Кити. Омршала, сва румена, с неким
нарочитим сјајем у очима услед поднесеног стида, Кити је стајала насред собе. Кад доктор
уђе, она плану и у очима јој се указаше сузе. Сва њена болест, и лечење, чинили су јој се

глупа и чак смешна ствар. Лечење јој се чинило смешно као и лепљење комада разбијене