Page 124 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

што паметно. Све што је паметно, већ је досадило...

- То је давно речено - прекиде га смејући се посланикова жена.
Разговор је почео лепо, али баш зато што је био одвећ леп, опет застаде. Требало је латити
се сигурног средства, које никад не изневерава - оговарања.

- Не налазите ли да у Тушкјевичу има нечег из доба Луја XV? - рече дипломат показујући
очима на лепог, плавог младића који је стојао поред стола.

- О, да! Он је у одговарајућем стилу са салоном, зато и долази овамо тако често.

Овај се разговор настави зато што је наговештавао оно о чему се није смело говорити у
овом салону, то јест, о односима који су постајали између Тушкјевича и домаћице.

Око самовара и домаћице, међутим, разговор, пошто се такође колебао између три
неизбежне теме: последње друштвене новости, позоришта, и осуде својих ближњих,
зауставио се најзад на последњем, то јест, на оговарању.

[53]
- Јесте ли чули да и Малтишчева - не ћерка, него мајка - шије хаљину diable rose.
- Та није ваљда? Е, то је дивно!

- Чудим се како она, с њеном памећу - јер она није глупа - не види да је смешна.

Сваки је имао понешто да каже у знак осуде или подсмеха јадне Малтишчеве, и разговор
плану весело као ватра кад се разгори.
Муж кнегиње Бетси, дебељко добричина, који је страсно скупљао гравире, дознавши да
му жена има госте сврати у салон пре него што ће поћи у клуб. Нечујно приђе по меком

ћилиму кнегињи Мјахкој.
- Како вам се свидела Нилсонова? - рече.

- Ах, како можете тако да се прикрадете? Како сте ме уплашили! - одговори она. - Не
говорите ми, молим вас, о опери, ви се баш нимало не разумете у музици. Боље ће бити да се
ја спустим до вас, па да разговарамо о вашим мајоликама и гравирама. Какво сте то благо

недавно купили на телалници?
- Хоћете ли да вам га покажем? Али ви се у томе не разумете.

- Покажите ми. Научила сам се код оних, како се зову... банкари... они имају дивних
гравира. Показивали су нам их.

- Зар сте били код Шицбургових? - упита домаћица иза самовара.

- Била сам, ma chere. Звали су мене и мог мужа на ручак, и причали су нам да је сос на
том ручку стао хиљаду рубаља - говорила је гласно кнегиња Мјахкаја осећајући да је сви
слушају - а сос је био врло рђав - нешто зелено. Морали смо и ми њих позвати, и ја сам тад
начинила сос од 85 копјејака, и сви су били веома задовољни. Ја не могу правити сосове од
хиљаду рубаља.

- Јединствена је! - рече домаћица.

- Чудесна жена! - рече неко.
Ефекат који су изазивале речи кнегиње Мјахкаје био је увек исти, и тајна тог ефекта била

је у томе што је Мјахкаја увек говорила обичне ствари у којима има смисла, иако не увек у
згодан час, као и ово сад. У друштву у којем је она живела, такве су речи остављале утисак