Page 125 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

најоштроумније шале. Кнегиња Мјахкаја није знала зашто је то тако утицало, али је знала да
је утицало, и користила се тим.

Како су за време причања кнегиње Мјахкаје сви њу слушали, и разговор око посланикове
жене престао, домаћица хтеде да споји цело друштво, и окрете се посланиковој жени.

- Зар ви баш нећете чаја? Приђите к нама.
- Хвала, нама је и овде врло добро - одговори посланикова жена осмејкујући се, и настави

започети разговор.
Разговор је био врло пријатан. Претресали су Карењине, мужа и жену.

- Ана се јако променила откад је дошла из Москве. Некако је чудна - говорила је једна
њена пријатељица.

- Промена је углавном у томе што је донела са собом сенку Алексија Вронског - рече
посланикова жена.

[54]
- Па шта је с тим? Код Грима има једна басна: човек без сенке , човек коме је одузета
сенка. Тиме је због нечега био кажњен. Ја никад нисам могла разумети у чему је та казна.
Али жени мора бити непријатно без сенке.
- Да, само жене са сенком обично рђаво свршавају - реч Анина пријатељица.

- Прегризли ви језик - рече наједанпут кнегиња Мјахкаја, чувши те речи. - Карењина је
дивна жена. Њенога мужа не волим, а њу волим.

- А зашто не волите мужа? Он је тако редак човек - рече посланикова жена. - Мој муж
каже да је мало таквих државника у Европи.

- И мој муж то исто каже, али му ја не верујем - рече кнегиња Мјахкаја. - Кад наши
мужеви не би говорили, ми бисмо виделе оно што је у ствари; а по мојем мишљењу Алексије
Александрович је просто глуп. Ја то говорим шапћући... Зар онда није све јасно? Раније, кад
су ми говорили да је он паметан, ја сам непрестано тражила, и налазила сам да сам глупа кад

не видим његов ум; али чим сам казала: он је глуп ма и шапатом, све је постало јасно, је л’
те?
- Како сте пакосни данас!

- Нимало. Другог излаза нема. Неко од нас двоје мора да је глуп, а знате ли да то о себи
нико неће рећи.

- Нико није задовољан својим положајем, али је свако задовољан својом памећу -

изговори дипломата француски стих [55] .

- Е, е, тачно тако - рече му кнегиња Мјахкаја брзо. - Али ствар је у томе да вам ја Ану не
дам. Она је тако дивна мила. Шта може она кад су сви људи у њу заљубљени и иду за њом
као сенке?
- Ја и не мислим да је осуђујем - правдала се Анина пријатељица.

- Ако за нама нико не иде као сенка, то још не значи да имамо право да осуђујемо друге.

И усекнувши као што треба Анину пријатељицу, кнегиња Мјахкаја устаде и заједно с
посланиковом женом приђе к столу где се водио општи разговор о пруском краљу.

- Кога сте ви то тамо оговарали? - упита Бетси.