Page 129 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се; али одмах затим осети да је баш том речју забранила показивала и признавала да она има
нека права над њим, и тиме га баш и подстицала да говори о љубави. - Одавно сам хтела да
вам кажем - настави она гледајући му одлучно у очи и пламтећи сва од руменила које јој је
пекло образе - а данас сам нарочито дошла знајући да ћу вас наћи. Дошла сам да вам кажем

да се то мора прекинути. Ја никад пред ким нисам црвенела, а ви ме гоните да се осећам као
кривац у нечем.
Он ју је гледао, и био изненађен новом духовном лепотом њеног лица.

- Шта хоћете од мене? - рече он просто и озбиљно.

- Хоћу да одете у Москву и да замолите Кити за опроштај рече она.
- Ви то нећете - рече он.

Видео је да она говори оно на шта себе присиљава да каже, а не оно што жели.

- Ако ме волите, као што ми говорите - прошапта она - онда учините тако, да будем
мирна.

Његово лице сину.

- Зар ви не знате да сте ви за мене сав живот; а мира немам ја, и не могу га ни вама дати.
Себе сама, своју љубав... да. Ја не могу да мислим о себи и о вама одвојено. Ви и ја, за мене
је једно. И не видим ни у будућности да је мир могућан ни за мене ки за вас. Видим
могућност очајања, несреће... или видим могућност среће, и то какве среће!.. Зар је она
немогућна? - додаде он само уснама, али га она чу.

Ана напреже сву снагу ума да каже оно што треба; али уместо тога заустави само на њему
поглед пун љубави и не рече ништа.

»Ево, дошло је! - мислио је он усхићено. Онда кад сам већ очајавао, и кад ми се чинило да
неће бити никад краја – ето, дошло је! Она ме воли. Она то признаје.«

- Учините ми то, не говорите ми никад те речи, и бићемо добри пријатељи - рекоше њена
уста; али поглед је говорио сасвим друго.

- Пријатељи нећемо бити, ви то и сами знате. А да ли ћемо бити најсрећнији или
најнесрећнији људи, зависи од вас.
Она хтеде да каже нешто, али је он прекиде:

- Ја вас само за једно молим; молим вас да имам право да се надам, и мучим, као сад; али
ако и то не смем, наредите ми да ме нестане, и мене ће нестати. Ви ме нећете видети, ако
вам је моје присуство тешко.

- Нећу ја никуд да вас прогоним.

- Само ништа не мењајте. Оставите све као што је - рече он дршћућим гласом. - Ево вашег
мужа.

Заиста је у том тренутку Алексије Александрович улазио салон својим мирним
незграпним кораком.

Погледавши у жену и Вронског, он приђе домаћици, узе шољу чаја, и поче говорити
натенане, гласно, у свом обичном шаљивом тону, као да се неком подсмева.

- Ваш је Рамбује [57] потпун - рече, разгледајући цело друштво: - грације и музе.