Page 132 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VIII

Алексије Александррвич није нашао ничега особитог и пристојног у томе што је његова
жена седела с Вронским крај оног стола, и о нечему с њим живо разговарала; али је уочио да
се осталима у салону то учинило као нешто особито и непристојно, и зато се учини и њему
непристојно. Он одлучи да то треба рећи жени.

Кад стиже кући, Алексије Александрович оде у свој кабинет, као што је обично чинио,
седе у наслоњачу, отвори књигу о папизму на месту обележеном ножем за сечење хартије,
читао је, као обично, до једног сата; каткад само протрљао би високо чело и одмахнуо
главом, као да нешто одбацује. У обично време он устаде, и спреми се за спавање.

Ана Аркадијевна још се не беше вратила. С књигом под мишком он пође горе, али, ове
вечери, уместо обичних мисли и размишљања о службеним стварима, мисли му беху заузете
женом и нечим непријатним што се десило. Не леже, као што је имао обичај, већ састави

руке на леђима и поче шетати тамо-амо по соби. Није могао да легне, осећао је да прво мора
размислити новој околности која се појавила.
Кад је Алексије Александрович одлучио у себи да мора говорити са женом, њему се то

чинило лако и просто; али сад, кад је почео размишљати о новој околности, учини му се врло
тешко и мучно.

Алексије Александрович није био љубоморан. По његовом мишљењу, љубомора вређа
жену, а жени се мора веровати. Зашто жени треба веровати, то јест бити потпуно уверен да ће
га његова млада жена увек волети, није себе питао; али није у њу сумњао, и зато је веровао, и
говорио себи да треба веровати. Сад пак, мада није било уништено његово уверење да је
срамота бити љубоморан, и да треба веровати, ипак је осећао да стоји очи у очи с нечим што
је глупо и нелогично, и није знао шта да ради.

Алексије Александрович стајао је очи у очи са животом, с могућношћу да његова жена
може заволети и неког другог осим њега, и то му се чинило глупо и неразумљиво, јер је то
био живот. Цео свој живот Алексије Александрович је живео радећи у службеном делокругу

који има посла само са призрацима живота, а чим би дошао у додир с правим животом, он се
уклањао од њега. Сад је осећао оно што би осетио човек који би мирно прешао преко
провалије по мосту, и наједанпут опазио да је тај мост покварен, и да је тамо пучина. Та
пучина била је - живот, а мост - онај извештачени живот којим је дотле живео Алексије
Александрович.

Први пут му дођоше на ум питања о могућности да његова жена заволи неког, и он се
ужасну од тога.

Обучен, шетао је тамо-амо својим одмереним и чујним кораком прво по незастртом
паркету трпезарије, која је била осветљена само једном лампом; па по ћилиму тамног